САОПШТЕЊЕ ЗА МЕДИЈЕ

СТАВ СТРУЧЊАКА ИНСТИТУТА О НАЈАВИ ПРОДАЈЕ ТЕЛЕКОМА

Мишљења смо да до најављене продаје Телекома долази због неодговорне економске политике из претходног транзиционог периода. Таква политика изазвала је непланску и неконтролисану продају друштвене и државне имовине, те опуштено и олако, углавном непродуктивно трошење прикупљених финансијских средставаа, док је привредна инфраструктура даље сиромашила. Истовремено, задуженост Србије је расла прогресивним темпом, а да то није праћено адекватним инвестицијама у производни и извозни сектор, односно изградњу свих видова привредне инфраструктуре као темеља за улагање у тај сектор. Уз то, кредитно-монетарна политика НБС форсирала је преко прецењеног девизног курса, уз шпекулантске финансијске трансакције базиране на лукративним хартијама од вредности НБС, увозне активности и услужни сектор. Стога су греенфиелд инвестиције претежно усмераване у трговинске објекте и некретнине. Стимулисано је задуживање по сваку цену како би се појачавала потрошња ван реалних могућности домаће привреде, а у том циљу маркетиншки је обликовано јавно мњење о стабилности и јачини девизног курса динара. Сада када су све те приче пале у воду, а нема више сопствених финансијских средстава, док се полако лимитирају и могућности даљег задуживања у иностранству, посеже се за продајом профитабилне домаће компаније као што је Телеком.

Уместо да се управо укаже да се продаја најављује због резултата лоше економске политике од почетка транзиционог периода и твораца такве политике, јавности се продаја пласира као логичан и позитиван потез.

Те приче полазе од тога да је државно власништво лош облик власништва и да као такво, предузеће у тој својини не може профитабилно пословати. Већ у самом старту јавља се грешка у овако изреченој тези. И Србија, са још увек неефикасним државним апаратом, успела је да прошири тржиште на коме ради Телеком, осавременила његов рад и прати савремена технолошка решења. При томе остварује профит који може даље реинвестирати у побољшање својих пословних перформанси. Сам облик својине не одредјује да ли неко предузеће а приори успешно или неуспешно послује. Има доста приватних предузећа која банкротирају или имају лошу пословну концепцију. Све зависи од професионалног менаџмента и односа власника према компанији коју поседује. С тим у вези, овде се не ради о типу својине, него о постојању или непостојању државничке одговорности за подизање и унапредјење сопствених ресурса. Један од тих ресурса је управо Телеком. Утолико пре, јер послује позитивно и има оптималну тржишну перспективу уз професионално управљање компанијом, што и држава може да ради, уколико стимулише људске ресурсе у компанији. Такодје, може се поставити и питање како носиоци политичке и економске власти у земљи могу уопште да управљају самом државом, ако не знају или не желе да знају да унапредјују пословање једне од својих профитабилних компанија.

Ни констатација да у Србији нема развијене политичке свести о корпоративном управљању предузећем не стоји, јер се изгледа унапред неко одредјује да и не жели да развија ту корпоративну способност државе. Како ће се та корпоративна култура уопште моћи развијати ако држава остане без својих стратешки важних компанија, попут у овом случају Телеокома, а у скорој будућности можда и ЕПС-а. Или једноставно не постоји ни намера да се даље изградјују и развијају државни капацитети који ће промовисати опште националне интересе на првом месту, док ће партикуларни и појединачни циљеви бити на дну лествице.

Једно од оправдања за приватизацију Телекома јесте и то да Србија тежи ка капиталистичком, а не комунистичком систему уредјења друштва. Нонсенс, по тој тези у Норвешкој, Немачкој, Белгији и другим државама у којима је држава већински власник телекомуникација, егзистирају комунистичка уредјења друштва.

Дакле, у недостатку јаких економских аргумената, потеже се ка општим тезама, којима се настоје прикрити трагови девастације српске економије у протеклих скоро 10 година транзиције. Телеком постаје жртвено јагње неуспешно процесуиране транзиције и већ унапред се расподељује колач од његове продаје, без јасне стратегије и плана усмеравања финасијских средстава која би се добила продајом Телекома. Све се своди на принцип продати и после систем „лако ћемо“, у коме нема одговорности. А продати је најлакше, посебно уколико неко сам није учествовао у стварању тога што се продаје. Паметне и озбиљне државе праве дугорочне стратегије свог укупног, па и економског развоја у циљу јачања својих укупних перформанси, док само неодговорне и слабе државе раде ад хоц, без јасне стратегија и плана, уколико такви документи и постоје. То и јесте резултирало економском осиромашавању и укупној друштвеној дезорјентисаности државе. У таквом амбијенту, продаја Телекома је само један камичак који је погодан за краткорочно прикривање реално лоше економске слике Србије.