САОПШТЕЊЕ ЗА МЕДИЈЕ

Динамика производних активности у српској индустрији бележи позитивне тенднеције. То је примарно резултат отопљавања извозне тражње, а у знатно мањој мери и ревитализације домицилне тражње. Уз то, подржављење неких производних погона попут Магнохрома, Петрохемије, РТБ Бора и слично, у условима раста берзанских цена сировина на светском тржишту, условило је подизање физичког обима индустријске производње на више коте. Дакле, предоминантно се ради о постојећим производним капацитетима, од којих су неки тек директном интервенцијом државе, после неуспеле приватизације, оживљени, што не може осигурати континуирану путању позитивних токова у обиму индустријске производње. Значи нема неког новог квалитета који би подупро постојећи позитивни квантитативни искорак на дуже стазе, што баца сенку на ову позитивну динамику физичког обима индустријске производње. Бележи се и позитивна динамика прилива, како домаћих, тако и иностраних наруџбина, што стимулише упошљавање домаћих производних капацитета и охрабрујуће делује на извозне активности. При томе су сигнали са ино тражње знатно наглашенији и управо су они главни фактор оживљавања динамике укупних производних и извозних активности. Дакле, услед раста глобалне тражње, те раста берзанских цена сировина и репроматеријала, које доминантно извози српске привреда, то се пласман робе на ино тржиште значајно интензивира. Међутим, проблем је у томе што извоз предоминантно ослоњен на производе ниже фазе прераде не може допринети стабилном и сигурном развоју земље и опипљивијем расту животног стандарда становништва, посебно када се ради о берзанским производима, чије цене су подложне флуктуацији. Стога је неопходно покренути ресурсе ка стварању амбијента који ће у континуитету обезбеђивати инвестиције у високе технологије и софистицираније производе, на бази чега би се значајно поправиле извозне перформансе земље и њена платнобилансна и спољнотрговинска позиција. То би допринело уредном сервисирању нараслих дугова Србије, који се налазе близу нивоа високе задужености земље. Истина, спољни дуг Србије је незнатно редукован у односу на претходни месец, али и у односу на стање из децембра 2010. године. Но, то је превасходно резултат отклона приватног сектора од нових задуживања, јер има проблема и у враћању већ постојећих кредита, те делом и измиривања неких доспелих обавеза државе. Уз то, и рестриктивна кредитно-монетарна политика, која поскупљује кредите, такође, одвраћа привреднике од уласка у нове кредитне аранжмане, али исто тако без додатног задуживања, омогућава НБС креирање привида стабилности домаће валуте. Међутим, ово је тек један кратак интермецо у закономерној динамици задуживања јавног сектора, тако да већ у наредним месецима, по основу уласка у кредитне аранжмане са међународним финансијским институцијама и скорашње реализације руског и кинеског кредита за домаћу инфраструктуру, треба рачунати са даљим растом укупног спољног дуга Србије. Стога је садашње сврставање овог индикатора на позитивну страну, само један краткотрајан блесак који нема реално утемељење у поправљању економских перформанси земље. Туристички промет региструје позитивна кретања од почетка ове године, примарно као плод флексибилније ценовне политике туристичких посленика у току зимске сезоне. Но, како је и прошлогодишња база за поређење била изузетно ниска, то било какав позитиван искорак у овој години даје скоковите стопе раста. Међутим, проблем је што у туризму још нису решене базичне економске и правне претпоставке, које би уз адекватну промо кампању у већој мери обазбедиле долазак страних гостију и на тој основи један стабилан и континуелан туристички раст и развој Србије. Без тога, са предоминантним ослонцем на домаћег туристу, српски туризма нема перспективу, те је и постојећа позитивна динамика, у условима опадајуће куповне моћи становништва, само резултат који се може обезбедити на кратак рок. Малопродајни промет на месечном нивоу региструје позитивну динамику. Но, и поред тога, та динамика не омогућава излазак трговине на мало у позитивну зону раста на годишњем нивоу, што само по себи указује да се постојећи месечни резултати у овој делатности морају узети са резервом. До суштинског опоравка малопродајног промета може доћи тек кроз суштинско оживљавање животног стандарда становништва.

Спољнотрговински салдо је погоршан додатним ширењем дефицита у спољнотрговинској размени Србије са светом. То је, без обзира на интензивније извозне у односу на увозне активности, последица знатно више увозне него извозне статистичке базе, па су и мање стопе раста увоза него извоза резултирале даљим ширењем гепа између пласмана роба ван националних граница и набавки роба са иностраног тржишта. Но, да би се поправио постојећи негативни спољнотрговински салдо неопходно је да се поправи робна структура извоза у којој би све већу заступљеност требало да имају производи више фазе прераде. Колико је српски извоз ипак скромних димензија показују и подаци о паду укупних девизних резерви Србије. Оне су углавном базиране на девизним кредитним линијама и као такве у онемоћалој привреди подложне еродирању без нових финансијских инфузија из иностранства. До пада укупних девизних резерви на месечном нивоу дошло је примарно услед смањења девизних резерви у портфељу НБС, вероватно због враћања раније презетих кредитних обавеза. У односу на стање из последњег месеца 2010. године укупне девизне резерве су највећим делом редуковане услед оштрог пада девизних резерви у портфељу пословних банака. До њиховог смањења је сезонски дошло због враћања кредитних обавеза, али и због пласирања слободних финансијских средстава ка профитабилним вредносним папирима НБС. Просечне нето зараде су, мада номинално порасле, у реалном изразу редуковане и на месечном и на годишњем нивоу, што нас је определило да овај економски показатељ сврстамо у групу индикатора са негативним предзнаком за овај извештај. Према томе, услед појачаних инфлационих токова номинално повећање плата је у потпуности еродирано, чиме је куповна моћ становништва и даље у силазној путањи. Номиналним растом зарада створен је само привид раста животног стандарда, док је он у својој бити погоршан. Да није издашних државних субвенција неким предузећима у јавном сектору која послују са финансијским минусом, те оних која се дају подржављеним предузећима, сигурно би просечне нето зараде биле још ниже, што би у ствари и била њихова реалнија слика од тренутно створене, те је то још један од елемената привида боље слике куповне моћи становништва, који нас приморава да просечне нето зарада групишемо међу оне економске индикаторе који бележе негативна кретања. Цене индустријских произвођача су осетно порасле, што указује да ће у наредним месецима доћи до преливања раста ових цена на раст потрошачких цена, односно јачања инфлационих токова. А ти инфлациони токови су већ у толикој мери набујали да се са сигурношћу може рећи да ће овогодишња горња пројектована стопа инфлације бити премашена, достижући коте од минимум 8%, а реално око 10%. Иначе, инфлација у Србији није само проблем тражње, то понајмање, него структурни проблем сагледаван кроз призму скупе државе, неразвијеног и нереструктурираног реалног сектора и имперфектности у виду картела и монопола на тржишту. Док се не излече узрочници инфлације, то ће само са деловањем на њене симптоме преко мере НБС, српска привреда и даље пливати под налетима мањих или већих плимних таласа инфлационог вируса. А услед тога ће и зараде запослених бити перманентно на удару разбуктале инфлационе аждаје.