САОПШТЕЊЕ ЗА МЕДИЈЕ

Крајем фебруара и почетком марта 2011. године услови привређивања у Србији и даље не могу добити прелазну оцену. Услед пооштрене рестриктивне кредитно-монетарне политике НБС, која продубљује ионако наглашену хроничну неликвидност, слабе личне потрошње, односно опадајуће куповне моћи становништва, те ерупције инфлационих токова, отежано је и остваривање зацртаних планова везано за текуће пословање, док се о озбиљнијим инвестиционим подухватима мало размишља. Уз то, правни амбијент који не улива поверење, прегломазна и отуђена администрација и често сложена папирологија која је само у функцији упошљавања администрације, односно сврха њеног постојања у превеликом броју, те спорост државе у изградњи базичних економских претпоставки (саобраћајна, комуникациона, енергетска инфраструктура), одреднице су оквира пословања на српском тржишту, не само током фебруара и марта, него током целог транзиционог периода, уколико посматрање задржимо само у том временском оквиру.

У таквом пословном амбијенту стране директне греенфиелд инвестиције су више случајност него правило и закономерност. А требало би да буде обрнуто како би српска привреда имала перспективу на реалним темељима. Такође, монополско-картелске структуре, посебно у пољопривредно-прехрамбеном сектору, али и у појединим услужним делатностима, представљају значајну препреку за долазак нових страних инвестиција у те секторе. Државне институције су пасивне у погледу одлучније борбе против тих имперфектности на домаћем тржишту, што испољава сумњу у озбиљност њихових намера да се заиста ухвате у коштац са овим проблемом. А његово решавање је и услов за даљи процес прикључивања земље ЕУ. Онда се с правом поставља питање да ли је прича о ЕУ само добра маркетиншка прича којом се настоји придобити наклоност становништва, а при томе мало тога радити у правцу испуњења позитивних европских стандарда, уз амбицију одуговлачења тог процеса колико је то могуће, а да се у јавности не прикаже да је грешка на нашој страни. Све се чини да заиста ЕУ полако сама по себи постаје циљ, уместо средство за унапређење привредних и укупних друштвених перформанси земље. Слично је било и са приватизацијом, која је текла неосмишљено, бар неосмишљено са становишта националних интереса, и која је, уместо да буде полуга за ревитализацију привреде, постала његова сушта супротност. То све указује, да изузев површних прича и текућег лутања у економској политици, која се своди на санирање симптома, а не и узрочника кризе, нема ни назнаке о постојању неке озбиљније стратегије економског и друштвеног развоја Србије, те мера које би оперативно биле спровођене у правцу реализације такве стратегије. И управо је то кључни проблем ове земље, јер без стратешког промишљања које би у фокусу имало националне интересе земље, не може се ни постићи било какав опипљивији напредак у развоју српске економије и друштва уопште. Сви други потези које вуку актуелни креатори економске политике су једнократни и често изнуђени и у функцији су очувања привида макроекономске стабилности, а не отклањања тог привида и постављања здравих темеља за градњу солвентне срске економије и просперитетног друштва.

Услед утицаја сезоне, али и отпољавања извозне тражње, те веће упослености неких подржављених производних капацитета, који имају значајан пондер у индустрији, у извештајном месецу се бележе позитивна померања у динамици српске индустријске производње. Истина, када се из анализе искључи сезонски фактор, онда је та позитивна динамика знатно блажег интензитета. Међутим, и даље остаје констатација да се текућа померања у физичком обиму индустријске производње доминантно базирају на постојећим производним капацитетима, често застареле технологије, и да као таква, на дуже стазе није остварива закономерност актуелног позитивног тренда. Утолико пре, јер је тржишна судбина подржављених и преосталих друштвених предузећа која не могу опстати без државних субвенција, под великим знаком питања, док с друге стране нових директних инвестиција има на нивоу случајности. Позитивно је то што расте прилив и домицилних и иностраних наруџбина, што даје инфузију инсталираним производним капацитетима. То се посебно односи на ино тражњу, јер је домаћа још увек слабо изражена. И управо захваљујући расту поруџбина из иностранства, бележи се и повећање извозних активности српске привреде. Но, треба нагласити да је та позитивна извозна динамика предоминантно наслоњена на производе ниже јединичне вредности, што слаби наше извозне перформансе. Другим речима, оквири позитивне извозне динамике са таквом робном структуром извоза су доста лимитирани, с једне стране ценама сировина на светском тржишту, што српској привреди тренутно иде у прилог и с друге стране, потребама произвођача, углавном из развијених тржишних земаља за нашим интермедијарним производима. Туристички промет се у почетним месецима 2011. године размахао, на шта је утицала флексибилнија ценовна политика туристичких посленика, првенствено на зимским планинским центрима. Осим тога, прошлогодишња статистичка основица, када је туризам био у дубокој рецесији, је изузетно ниска, тако да и било какав позитиван помак продукује скоковиту стопу раста туристичког промета. Да би туризам на стабилним и одрживим основама у континуитету могао да одбацује позитивне резултате, није довољно само спустити цене, јер то има само краткорочан ефекат, него и порадити на развоју базичних правних (везано за решавање питања урбанистичких планова и дивље градње) и економских претпоставки (изградња саобраћајне инфраструктуре и туристичке супраструктуре). Без решавања ових питања долазак страних туриста биће (изузимајући туристе из ближег региона) и даље случајан и недовољан да би смањио постојећи високи степен корелације између динамике туристичког промета и домаћег госта, односно његове куповне моћи. Укупне девизне резерве на месечном нивоу су порасле захваљујући расту девизних резерви у портфељу НБС. Чак су и у односу на стање из децембра 2010. године девизне резерве НБС благо порасле, док су у том периоду компарације укупне девизне резерве редуковане услед осетнијег пада девизних резерви комерцијалних банака. До раста девизних резерви НБС долази доминантно услед њеног задуживања продајом хартија од вредности на финансијском тржишту. Дакле, прилив девизних средстава не потиче из реалне економије, него из финансијских трансакција, углавном краткорочног карактера, чиме се вештачки одржава тзв. стабилност девизног курса динара. Оваква рестриктивна кредитно-монетарна политика НБС била је карактеристична, и то у још већој мери, пре избијања светске економске кризе, тако да ни њено понављање, свакако, у условима нетрансформисаних јавних финансија, неће допринети поправљању економске слике Србије, посебно реалног сектора. Напротив, неликвидност реалног сектора биће погоршана, као и стимулисаност улагања у исти, а без реалног јачег прилива девиза, у условима све веће задужености државе, девизне резерве опет могу пукнути као мехур од сапунице изазивајући нове потресе на српском тржишту преко скоковитијег пада вредности домаће валуте и додатних инфлационих ерупција. Просечне нето зараде су номинално и реално порасле на месечном нивоу, што је великим делом сезонски условљено после оштрог јануарског пада. Но, на годишњем нивоу, оне су ипак реално редуковане, што је последица интензивних инфлационих токова у домаћој привреди, који обезвређују било какав номинални позитиван помак у висини просечних нето плата. Но, оно што забрињава јесте да би те зараде свакако биле и ниже да нема издашних државних субвенција упућених подржављеним ид руштвеним предузећима, а чији се не тако мали део прелива у зараде изнад остварене продуктивности рада.

Малопродајни промет региструје негативну динамику, што је последица опадајуће куповне моћи становништва, праћеног интензивним поскупљењима, нарочито производа егзистенцијалне природе. Свакако и прекомерно изражена лична потрошња у децембарској претпразничној грозници узела је свој данак у паду промета робе у трговини на мало у почетним месецима 2011. године. Спољнотрговински салдо је погоршан додатним ширењем дефицита у спољнотрговинској размени Србије са светом. То је, без обзира на интензивније извозне у односу на увозне активности, последица знатно више увозне него извозне статистичке базе, па су и мање стопе раста увоза него извоза резултирале даљим ширењем гепа између пласмана роба ван националних граница и набавки роба са иностраног тржишта. Но, да би се поправио постојећи негативни спољнотрговински салдо неопходно је да се поправи робна структура извоза у којој би све већу заступљеност требало да имају производи више фазе прераде. Цене угоститељских услуга су повећане услед раста цена пољопривредно-прехрамебаних производа и у наредним месецима имаће тренд раста. И цене индустријских произвођача су осетно порасле, што указује да ће у наредним месецима доћи до преливања раста ових цена на раст потрошачких цена, односно јачања инфлационих токова. А ти инфлациони токови су већ у толикој мери набујали да се са сигурношћу може рећи да ће овогодишња горња пројектована стопа инфлације бити премашена за минимално додатних 2%. Иначе, инфлација у Србији није само проблем тражње, то понајмање, него структурни проблем сагледаван кроз призму скупе државе, неразвијеног и нереструктурираног реалног сектора и имперфектности у виду картела и монопола на тржишту. Док се не излече узрочници инфлације, то ће само са деловањем на њене симптоме преко мере НБС, српска привреда и даље пливати под налетима мањих или већих плимних таласа инфлационог вируса.