САОПШТЕЊЕ ЗА МЕДИЈЕ

Услове привређивања на српском тржишту је током целе 2010. године одређивала појачана нервоза око кретања девизног курса домаће валуте и инфлационих токова у привреди. Та непредвидивост, уз погоршану хроничну неликвидност, фокусирала је привреднике да све своје ресурсе усмере на преживљавање текућег пословања. Услед раније преузетих кредитних обавеза и недовољног обима пословања који би могао да уредно сервисира те обавезе, сведоци смо, а и током 2011. године бићемо сведоци продаје делова имовине или целих фирми, како би се дошло до свежег капитала, којим би се могло изаћи у сусрет тим обавезама и очувати уредно пословање предузећа. Да није било интензивније ино тражње, и постојећа незадовољавајућа упосленост производних капацитета, била би на још нижем нивоу, јер је домаћа тражња током целе 2010. године бележила тек стидљиве позитивне помаке и није представља генератор изласка српске привреде из рецесије. Дакле, појачане извозне поруџбине у садејству са растућим ценама сировина пољопривредног порекла и метала и неметала, били су ударни фактори који су продуковали постепени излазак српске економије из рецесионе зоне пословања. Уз то, реактивирање неких већих производних погона извозне орјентације путем њиховог подржављења и пружањем издашних субвенција тим и још увек нереструктурираним друштвеним предузећима, створило је услове да се обезбеди нешто богатија производна понуда на домицилном и иностраном тржишту.

Међутим, ово директно упливисање државе у пословање појединих предузећа, како год на кратак рок може имати позитивне ефекте, већ на дуже стазе, уколико се интервенисало само с циљем очувања социјалног мира, без икаквог озбиљнијег бизнис плана за ревитализацију пословања, може имати негативне последице. Оне би се рефлектовале преко гашења тих предузећа, уз знатно вишу цену, јер су на привид њиховог рада потрошена значајна буџетска средства. Стога државне институције морају да на бази реалних економских показатеља пословања таквих предузећа, како оцене њихових интерних ресурса, тако и процене окружења у коме послују, утврде да ли постоје оправдани разлози за даље трошење новца пореских обвезника на њихов рад. Уколико се то не уради све се препушта случају и стихији.

Сем према привредницима, субвенције су у 2010. години усмераване и ка потрошачима путем кеш и наменских потрошачких кредита. Тиме се вештачки подизала куповна моћ становништва и делом утицало на амортизовање негативних тенденција у малопродајном промету. Но, као и сваке субвенције, оне не могу имати одржив дугорочан позитиван ефекат, уколико се на реалним темељима не поспеши конкурентска снага привреде, а самим тиме и животни стандард становништва. Реално, куповна моћ становништва у Србији је у 2010. години опала, како због замрзнутих плата у јавном сектору, тако и због скоковитог раста потрошачких цена. Уз то је и број запослених лица у извештајној години редукован за скоро 5% према стању из 2009. године.

Посматрано по појединим економским индикаторима, позитивна динамика у 2010. години је евидентирана у: индустијској производњи, извозу и приливу домаћих и извозних поруџбина.

Негативна кретања у 2010. години евидентирана су код следећих привредних показатеља: туристички промет, малопродајни промет, спољни дуг, девизне резерве, просечне нето зараде, незапосленост, цене произвођача и инфлација.

Физички обим индустријске производње је посебно током првог полугођа имао наглашену позитивну динамику. То је резултат поновног стављања у погон значајнијих производних капацитета директним интервенисањем државе крајем трећег и с уласком у последњи квартал 2009. године. Тиме је база за поређење у првом делу 2010. године била знатно нижа што је избацивало високе стопе раста производних активности у индустрији, да би током лета, а посебно у последњем тромесечју извештајне године дошло до попуштања позитивних тенденција. Но, овај економски показатељ је, ипак пословну 2010. годину завршио у позитивној зони раста. Оно што треба акцентирати јесте да је тај раст претежно базиран на постојећим застарелим и нереструктурираним производним капацитетима, при чему је тржишна судбина неких од њих још увек неизвесна. Стога ослањање само на те израубоване капацитете који у две трећине случајева производе интермедијарне производе не може бити темељ на коме ће се градити одржив и стабилан дугорочни развој српске индустрије, а и целе привреде. Темељ треба да буду нове инвестиције у реални сектор, базиране на савременој софистицираној технологији која ће на тржиште лансирати производе више фазе прераде. Тиме би се поправиле и извозне перформансе Србије. Наиме, мада пласман робе на инострано тржиште бележи позитивну динамику, она је махом заснована на застарелим производним капацитетима и продаји сировина и репроматеријала. Стога је нопходно редизајнирати производну, како би се побољшала и извозна структура српске привреде, а самим тиме обезбедили услови за одржив привредни развој наше земље. Иначе, скоковит раст извозних активности у 2010. години резултат је реактивирања неких већих производних постројења извозне орјентације, отопљавања глобалне тражње, делом депресијације домаће валуте и раста цена метала и неметала и сировина пољопривредног порекла на светском тржишту. Да је дошло до отопљавања извозне тражње говоре позитивне тенденције у приливу извозних поруџбина. Те тенденције су осетније изражене управо код ино него код домаће тражње, тако да је управо доток страних наруџбина у знатно већој мери утицао на излазак српске привреде из рецесије.

Мада не постоје још увек званични подаци о динамици грађевинских активности у извештајној години, процењује се да је ова привредна грана завршила у негативној зони раста по стопи од око 13,5%. То само показује колико је реализација радова у саобраћајној инфраструктури била далеко испод владиних планова. Такође, недостатак нових греенфиелд инвестиција и обамрлост стамбене изградње додатно су допринели остајању грађевинарства у рецесији и у 2010. години.

Негативна динамика, како туристичког промета, тако и промета робе у трговини на мало, предоминантно је последица опадајуће и изузетно ниске куповне моћи становништва. Такав смер кретања у динамици ова два економска индикатора нису успели да промене ни субвенционисани кредити намењени куповини туристичких услуга, као ни кеш и наменски потрошачки кредити усмерени на јачање малопродајног промета. До одрживог развоја туризма и трговине на мало може доћи само растом животног стандарда становништва на реалним темељима. Уз то, стабилан и континуелан развој туризма захтева и изградњу базичних економских претпоставки, попут саобраћајне инфраструктуре и туристичке супраструктуре. Тиме би се уз адекватну промотивну кампању могло агресивније порадити на привлачењу страних гостију и отклонити превелика зависност туристичког промета од домицилне тражње. Спољни дуг Србије бележи растућу динамику у 2010. години. Она је доминантно индукована задуживањем државе. Насупрот томе, приватни спољни дуг региструје опадајући тренд, што је последица ранијег прекомерног задуживања и отежаног измиривања тих обавеза у условима смањеног пословања. У фокусу бизнисмена је било текуће пословање, док се о инвестицијама и следствено томе задуживањем у сврху реализације тих инвестиција, није озбиљније размишљало. Укупан спољни дуг је толики да када се стави у однос са инфлаторним БДП прети да прекорачи границу високе задужености. То значи да је та граница сасвим сигурно премашена када би и БДП био исказан у сталним ценама. Но, у односу на укупан извоз роба и услуга, Србија је већ ушла у зону високе задужености, што уз изостанак преко потребних озбиљних реформских захвата у јавном сектору и правној инфраструктури, после продаје преостале државне сребрнине, може довести сасвим реално до потребе за новим станд by аранжманом како би се обезбедило уредно сервисирање дугова, односно екстерна ликвидност привреде. Девизне резерве су у 2010. години редуковане, превасходно као последица инвазивног трошења девизних средстава НБС. Тај трошак је оправдаван очувањем стабилности девизног курса динара. Но, стабилност домаће валуте може се обезбедити само јачањем производних и извозних перформанси српске привреде, јер је девизни курс управо огледало привреде. Просечне нето зараде су реално редуковане у односу на стање из 2009. године. То је последица замрзнутих плата у јавном сектору и осетног раста потрошачких цена. Да није било издашних субвенција датих предузећима која су подржављена или још увек друштвена, а чији се не мали део преливао у зараде које нису зарађене по тржишним правилима игре, то би просечне зараде без пореза и доприноса биле на још нижем нивоу, што би де фацто и било њихово реално стање. 2010. годину карактерисала је и растућа незапосленост. Тако је, према последње расположивим статистичким подацима незапосленост подиднута на коту од 19,2%. То је најпоузданији показатељ да се српске економија налази у дубокој кризи. Цене произвођача су интензивно расле у 2010. години и то претежно због депресијације домаће валуте, с једне и раста цена сировина и репроматеријала на светском тржишту, с друге стране. Осетно повећање произвођачких цена у индустрији прелива се и преливаће се на потрошачке цене, што ће инфлационе тензије гурати на још више коте. Горња пројектована кота у 2010. години је премашена, а и први сигнали у 2011. години упућују да ће инфлација и у овој години бити изнад планираних оквира. На бујање инфлационих токова у 2010. години утицало је више фактора, а доминирали су: депресијација динара, акцизна политика и поскупљење производа и услуга под ингеренцијом државе, раст цена сировина на светском тржишту и имперфектности домаћег тржишта.

Србија јесте у 2010. години изашла из рецесије, али се и даље налази у дубокој економској и друштвеној кризи. Сигнализатори економске кризе јесу инфлација и девизни курс динара. Уз то, растућа незапосленост, опадајући животни стандард становништва и недовољан ниво инвестиција у реални сектор који би смањио незапосленост и подигао куповну моћ становништва, указују да је амбијент пословања на српском тржишту незадовољавајући. Тај амбијент је и у 2010. као и претходних година транзиције био карактеристичан по некредибилној правној инфраструктури и механизмима њеног деловања, прегломазној администрацији и папирологији и као продукту тих елемената миту и корупцији на свим нивоима. То је, уз имперфектности на тржишту и појачану нервозу везано за кретање девизног курса и мере економске политике владе Републике Србије, ружило пословни амбијент на српском тржишту. А у таквом амбијенту рађа се и друштвена криза, почев од кризе идентитета, кризе морала, кризе институција, кризе породице, кризе брака, кризе медија, кризе културе, кризе образовања, кризе културе, итд. Док се не покрену суштинске корените реформе друштва, а пре свега не сагледа реална слика у којој се Србија налази, пливање у економској и друштвеној кризи остаће дисциплина у којој ће становништво наше земље морати да нађе механизме преживљавања.