САОПШТЕЊЕ ЗА МЕДИЈЕ

Услови привредјивања на српском тржишту су и крајем априла 2010. године били неповољни. Одликовали су се појачаном неликвидношћу, неизвесностима око даљег кретања инфлације и девизног курса, те кашњењем јавних инвестиција у инфраструктурне пројекте. Осим тога, још увек нема нових већих греенфиелд инвестиција, што спречава подизање конкурентске снаге домаће економије. А један од кључних фактора заобилажења озбиљнијих инвестиција у Србији јесте неизградјена правна инфраструктура и бирократизовани државни апарат, што све заједно продукује мито и корупцију. Једини позитивни сигнал јесте онај који долази преко раста домаће и иностране тражње, с тим што је у априлу тај интензитет раста остао на истом нивоу или мало ублажен у односу на претходне месеце у овој години. Истина, бележе се позитивне тенденције у извозу и индустријској производњи, но, то је само резултат благог отопљавања тражње и ниске статистичке основице из прошле године, а не квалитативних помака у привредној структури земље.

Тако су позитивна кретања крајем априла 2010. године, као и претходног месеца, регистрована код следећих економских индикатора: физички обим индустријске производње, извоз, спољнотрговински салдо, домаће и извозне поруџбине и просечне нето зараде.

Негативно кретање је крајем априла 2010. године регистровано код следећих економских индикатора: туристички промет, градјевински радови, спољни дуг, укупне девизне резерве и инфлација.

Позитивна динамика производних активности у српској индустрији има континуитет од почетка 2010. године. Истина, у извештајном месецу је регистрован негативан помак када се у анализу укључи сезонски фактор. Ипак, релевантнији је десезонирани индекс производње који указује на раст производње, па смо стога овај економски индикатор и уврстили на позитивној страни. Медјутим, треба имати у виду да је ова позитивна динамика базирана на постојећој застарелој привредној структури земље и реактивирању неких већих производних капацитета која су већим делом прошле године мировала, а не резултат пристизања нових инвестиција и технологије са софистициранијим производима. Управо због тога, не може се рећи да ће овај позитивни континуитет бити и продужен после ове пословне године, јер ће се постојећи стимуланси исцрпети, а нових, бар за сада, нема. При томе, у последњем кварталу ове године, када је статистичка база за поредјење виша услед поновног пуштања у погон неких индустријских капацитета у том периоду, треба рачунати са сплашњавањем позитивне динамике индустријске производње. Раст производних активности у индустрији прати и пласман робе на инострано тржиште. Дакле, реактивирање појединих производних погона повратило је донекле ранију робну понуду српске индустрије, што је уз отопљавање иностране тражње, с једне, те депресирање девизног курса, с друге стране, креирало повећане извозне потенцијале српске привреде. Но, како је и извоз базиран на постојећој анахроној привредној структури која се не мења, то ће и постојећи растући извозни потенцијали бити исцрпљени, уколико на наше тржиште не удју озбиљније инвестиције високе технологије. Услед интензивнијег раста извозних у односу на увозне активности, ублажава се негативан спољнотрговински салдо који домаћа привреда реализује у робној размени са светом. Томе у прилог иде еродирање вредности домаће валуте и ниска куповна моћ становништва која дестимулативно делује на увоз робе широке потрошње. Да се и до краја другог тромесечја може рачунати са позитивним тенденцијама у производњи и извозу показују и раноупозоравајући сигнали кроз призму прилива домаћих и извозних поруџбина. Наиме, и даље је присутна растућа динамика домицилне и ино тражње, што ће обезбедити попуњавање производних капацитета у вишем проценту, као и наставак раста пласмана робе на ино тржиште. И просечне нето зараде региструју позитиван помак. Но, то је више последица исплаћивања зарада изнад остварене продуктивности рада у још увек нереструктурираним друштвеним или пак подржављеним предузећима, којима се из буџета дају субвенције, а које опет највећим делом заврше у платама запослених. Дакле, може се констатовати да је и постојећа висина просечних нето плата виша у односу на зарадјивачку способност привреде. Стога је посебно неприхватљиво да се деле бонуси или регреси запосленима у јавној администрацији из добити јавних предузећа. То је неприхватљиво из више разлога. Први и основни је да се тиме само појачава јавна потрошња и дели нешто некоме ко то није зарадио, а закидају профитабилна јавна предузећа која би тај новац могла инвестирати у своје пословање. Други разлог је тај што се тиме запослени у јавној управи стављају у привилегован положај у односу на остале запослене. На овај начин влада Србије се само додворава запосленима у администрацији, јер им они представљају велико бирачко тело, те су стога посебно осетљиви према њима. То је и разлог зашто се касни и суштински не креће у процес трансформације јавног сектора, пре свега, јавне администрације, на шта је упозорила и последња мисија ММФ-а. Уколико се настави и даље са популистичким мерама и више вербалним, а мање практичним спроводјењем реформи, Србија ће наставити да плива у економској и општедруштвеној кризи, и то са све вишим таласима те кризе.

Услед драстичног пада куповне моћи становништва и растуће незапослености, сектор услуга трпи највеће негативне ударе. То је евидентно у туристичком промету и обиму градјевинских радова. Уз то, када је реч о туризму, треба напоменути да је и нефлексибилна ценовна политика туристичких посленика у планинским местима условила додатно смањење туристичког промета, не уважавајући факторе опадајућег животног стандарда, а једне, и визне либерализације, с друге стране. А градјевинарство, поред ниске куповне моћи становништва и недостатка инвестиција што негативно утиче на изградњу зграда, како стамбених, тако и пословних, трпи и неефикасан државни апарат, који споро и неорганизвано ради на реализацији јавних инвестиција, па тако и оне кредите који су већ одобрени, није у стању у потпуности или делом да повуче и активира их у правцу веће упослености градјевинске оперативе у Србији. Спољни дуг незаустављиво расте и тај тренд ће се наставити као плод перманентног задуживања државе да би изашла у сусрет буџетским потребама, али и у циљу амортизовања скоковитог пада вредности динара. Проблем је што се још увек не назире светлост на крају тунела српске привредне свакодневице, јер нема суштинских реформских захвата који би обезбедили нове инвестиције и тиме ојачале привредну структуру земље. Без тога, са новим задуживањима, а простора за задуживање је све мање, Србија, по продаји преостале државне сребрнине, може заиграти по нотама грчког сиртакија или аргентинског танга. Укупне девизне резерве надуване преко тудјих извора финансирања, редуковане су у извештајном месецу, но пре свега, као последица смањења девизних резерви пословних банака, које су или враћале раније преузете кредитне обавезе или почеле са извлачењем добити према својим матицама. У мају ће се приказати осетнији пад девизних резерви код НБС услед масивнијег и агресивнијег реаговања на финансијском тржишту у сврху брањење вредности домаће валуте. Оваквом економском политиком и посебно монетарном политиком, без суштинских резова у привреди и ванприведи, само ће се исцрпети девизне резерве земље, а Србија наћи у још тежем положају него што је сада. Ануитети за исплату повериоцима су све већи, а оваква нетрансформисана привреда земље нема реалних извора да их враћа, чиме би и заиста дужничка криза свом силином могла показати своје лице. Уз то, одбрана динара ће се показати као јалов посао, јер ће домаћа валута са оваквом конкурентском снагом привреде, наставити скоковитије да клизи ка својој равнотежи. Динару се сада дају финансијске инфузије које га вештачки одржавају на неком нивоу, да би се, не примењујући терапију која напада узроке болести домаће валуте, него само њене симптоме, његова ерозија опет наставила. Најзад, и инфлациони притисци се настављају. Они су додатно подстакнути депресирањем динара, али пре свега, акцизном политиком владе Републике Србије, односно прекомерном јавном потрошњом. Уз то, треба рачунати и на више цене хране услед неповољних климатских прилика, што ће, без обзира на ниску куповну моћ становништва додатно ојачати инфлационе тензије у привреди Србије.