САОПШТЕЊЕ ЗА МЕДИЈЕ

Пословни амбијент у Србији и даље оптерећује висока неликвидност привреде. Такође, карактеристичан је и по неизвесностима око кретања девизног курса домаће валуте, стога је фебруар протицао и у неизвесности око даљих потеза фискалне и монетарне власти Србије. У таквој пословној клими су, ипак већим делом постигнути позитивни пословни резултати у српској привреди. Но, не треба се заваравати. Ти резултати нису плод суштинског редизајнирања привредне структуре и реализације нових инвестиција, него само последица реактивирања производних капацитета подржављењем неких раније приватизованих предузећа. Дакле, проблеми су још увек присутни, за сада се само ради на симптомима, док узроци кризе који леже у нереструктурираној привреди са заосталом технологијом и гломазним државним апаратом и нереструктурираним јавним предузећима, и даље нису на дневном реду. Хватање укоштац са суштинским проблемима перманентно се одлаже и ставља под тепих, чиме се у ствари врши негација кризе и њених узрока. Најочитији пример те негације јесу и секундарне мере попут субвенционисаних потрошачких и кеш кредита. Тиме се не ревитализује домаћа производња, јер је њен робни фонд девастиран кроз процес приватизације и није конкурентна иностраним играчима, изузев у делу прехрамбене индустрије. Само ће се дати финансијске ињекција, индиректно преко физичких лица, трговцима и увозницима, чиме ће се негативно деловати на постојећи спољнотрговински салдо земље. Србији треба виши животни стандард становништва, не на бази ботокс система, који врло брзо може спласнути, јер вештачки подиже куповну моћ, него на реалним основама које почивају на реиндустријализацији привреде и расту продуктивности рада. Без тога, нема суштинског и озбиљног опоравка српске економије, нити њеног истинског извлачења из кризе.

У фебруару 2010. године регистрована су позитивна кретања код већине анализираних економских параметара: индустријска производња, укупне поруџбине, извоз, увоз, спољнотрговински салдо, просечне нето зараде, потрошачке цене и спољни дуг. Негативна кретања крајем фебруара 2010. године евидентирана су код следећих економских индикатора: трговина на мало и укупне девизне резерве.

Физички обим индустријске производње у назначеном месецу евидентирао је позитиван помак. Но, то је последица утицаја сезоне и поновног стављања у погон неких производних капацитета који су у почетним месецима 2009. године били ван строја. Дакле, тај позитиван помак, на жалост, нема утемељење у стварању нових технолошки савременијих и зехтевнијих индустријских решења, него се и даље све базира на постојећим застарелим индустријским капацитетима. Стога се никако не може рећи да је Србија изашла из кризе, утолико пре, јер реактивирана подржављена предузећа, уколико немају јасне и професионално одрађене пословне планове њиховог даљег рада и неопходних инвестиција за осавремењивање тог рада, опет могу да престану са радом. Дакле, српска индустрија је и даље на климавим ногама и њен позитиван искорак у прва два месеца ове године резултат је само нешто већих поруџбина, које су највећим делом продуциране управо покретањем производње у неким већим производним погонима. И заиста, и домаће и ино наруџбине бележе позитивна кретања. Истина, то је још увек испод нивоа пре глобалне економске кризе, али ипак постоје сигнали који стимулативно делују и на ангажовање постојећих индустријских капацитета. Услед реактивирања неких производних капацитета, али и благог отопљавања ино тражње, расту и извозне активности. Но, извоз који је у две трећине базиран на сировинама и репроматеријалу, не може бити покретачка снага развоја једне привреде. Стога, је овај позитиван помак потребан, али не и довољан услова за извлачење српске економије из кризне агоније. И увоз бележи скроман раст, посебно сировина и репроматеријала, што охрабрује да би динамика индустријске производње могла да се настави у позитивном правцу. Добро је што се смањује увоз робе широке потрошње. Но, треба искористити тај период и надоместити један део тог увоза кроз домаћу производњу, односно форсирање услова за инвестирање у производњу и извоз. Тиме би се суштински поправио животни стандард становништва, а на бази тога би порастао и малопродајни промет у трговинама. Вештачко форсирање потрошње преко разних кредита становништву, само продужава економску агонију и не само што не решава узроке кризе, него их даљим задуживањем и пролонгирањем решења, усложњава и додатно поскупљује модалитете лечења кризе, која лежи на сектору понуде, а не тражње. Спољнотрговински салдо јесте негативан, но значајно мање него у прва два месеца 2009. године, што је последица смањеног увоза робе широке потрошње и пораста извозних активности. Треба напоменути да је редукција набавки робе намењене финалној потрошњи добродошла, али је она на жалост само последица пада куповне моћи становништва, а не и појачане домаће робне понуде преко реиндустријализације српске привреде. Просечне нето зараде у Србији су порасле и номинално и реално. Но, то је више плод утицаја сезоне, него реално утемељеног раста просечних плата без пореза и доприноса. Једним делом, до тог раста је дошло и субвенционисањем друштвених или подржављених предузећа. Раст потрошачких цена је спласнуо у фебруару у односу на претходни месец. Но, тиме нису спласнули инфлациони ризици који се преламају преко раста текуће потрошње на бази субвенционисаних кредита, регулисаних цена и цена хране, али и будућег кретања цене нафте на светском тржишту. Спољни дуг Србије је редукован тек на бази курсних разлика, тако да је јануар, на који се и односе последњи расположиви подаци, само привид побољшања и представља затишје пред даље интензивно задуживање, посебно јавног сектора.

Пад малопродајног промета је продукт драматичног пада животног стандарда становништва. Такође, и бојазан од губитка радног места додатно лимитира могућности за опоравак промета робе у трговини на мало. Тек ће субвенционисани потрошачки и кеш кредити позитивно деловати на малопродајни промет, но само краткорочно. Без раста животног стандарда на бази раста продуктивности рада у српској привреди нема ни континуираног раста малопродајног промета. Укупне девизне резерве се редуковане једним делом враћањем дела кредитних обавеза према иностранству, а већим делом директним интервенцијама НБС на девизном тржишту Србије. Но, од априла треба рачунати са поновним повећањем девизних резерви услед повлачење половине треће транше преко станд by аранжмана са ММФ-ом у износу од 180 милиона евра. Дакле, домаће девизне резерве граде се као кула од карата, јер почивају на туђим изворима финансирања и као таквима, њиховом трошењу, односно каналисању треба приступати професионално и озбиљно, јер је пут њиховог нестанка врло лак и брз у условима када су домаћи извори генерисања девизних резерви највећим делом девастирани кроз процесе приватизације и деиндустријализације. Стога их не треба по сваку цену трошити на обезбеђивање виртуелне стабилности девизног курса домаће валуте или у неке непродуктивне сврхе.