САОПШТЕЊЕ ЗА МЕДИЈЕ

Пословна клима у Србији је и крајем децембра 2009. године била неповољна. Карактеристична је по растућој неликвидности, али и по све израженијој неизвесности око кретања девизног курса домаће валуте. Осим тога, конструкционе грешке у темељу српске економије нису отклоњене, а оне се односе на неизмењену, већим делом, нетржишну привредну структуру, нетрансформисану правну инфарструктуру и прегломазну државну администрацију. А нетранспарентна и неефикасна правна инфраструктура и шума бирократије индукују акцелерацију мита и корупције, што угрожава виталне интересе не само економије Србије, него и свих сегмената друштва. Истина, током последњег месеца прошле године регистровани су извесни позитивни сигнали код већег дела економских индикатора. Но, то су тек срамежљиви помаци, који су резулат благог отопљавања оштрице светске економске кризе, а не продукт нових инвестиција, посебно оних у производни и извозни сектор, што би поправило постојеће технолошке и производне перформансе српске индустрије и отворило простор за изградњу здравих темеља на којима би почивао привредни раст земље.

Тако су позитивна кретања крајем децембра 2009. године регистрована код следећих економских индикатора: физички обим индустријске производње, извоз, спољнотрговински салдо, домаће и извозне поруџбине, укупне девизне резерве, просечне нето зараде, инфлација и промет робе у трговини на мало.

Негативно кретање је крајем децембра 2009. године регистровано у динамици спољног дуга, код кретања девизног курса динара и стопе незапосленост.

Крај трећег и последњи квартал 2009. године били су особени по тренду ублажавања негативних трендова у динамици производних активности у индустрији. Међутим, треба акцентирати да тај стидљиви позитивни помак није базиран на редефинисању и ревитализацији постојеће индустријске производње, него напротив, на извесном расту тражње за датим производима српске индустрије. А да би српска индустрија изашла из кризе и постала курентнија, неопходно је да, поред динамичнијег раста тражње за постојећом робном понудом српске индустрије, новим инвестицијама обогати свој производни асортиман у правцу технолошки захтевнијих производа и тиме да значајнију подршку истинском побољшању спољнотрговинског салда Србије. У том смислу би се направио значајнији пробој и у динамици извозних активности. Сада је тај извоз доминантно базиран на сировинама и репроматеријалу, што Србију сврстава у сировинску базу развијених тржишних земаља. Истина, крајем године бележи се благо амортизовање негативних трендова у извозу који су доминирали у целој 2009. години. Но, прави позитивни показатељ у динамици пласмана робе на ино тржиште била би редизајнирана извозна робна структура, јер би софистициранији производи донели већу економску стабилност земље. Спољнотрговински салдо земље је побољшан. Међутим, то је последица драстичног пада и извоза и увоза, али нешто интензивније увозних активности, под утицајем светске економске кризе и пада корпоративне и личне тражње. Дакле, редуковање негативног спољнотрговинског салда није настало као плод поправљања унутрашњих привредних перформанси, него парадоксално под утицајем хлађења и екстерне и унутрашње тражње. Домаће и ино поруџбине током последњег тромесечја карактерише карактерише благо отопљавање њихове негативне динамике. Но, то су још увек несигурни и слаби кораци, који српску индустрију не могу опоравити, нити поправити њену ликвидност. Укупне девизне резерве Србије бележе осетно повећање. То је потпуно нелогично имајући у виду рецесионе тенденције у српкој привреди што одмах указује да њихов раст није продукт јачања привредних токова у Србији, него последица драматичног задуживања државе утемељеног на станд by аранжману са ММФ-ом. Просечне нето зараде су крајем децембра 2009. године регистровале и номинални и реални раст. Но, то је још један синдром трошења преко губера кроз исплату бонуса, тзв. вишкова или пак аконтација. Дакле, нема реалног покрића у расту зарада и стога је ово позитивно кретање више негативног предзнака. Инфлација је била интензивна током првог полугодишта 2009. године, да би после тога инфлационе тензије спласнуле. Но, ипак она се одржала у пројектованим оквирима и то не захваљујући мерама владе Републике Србије, него глобалним хлађењем тражње и на бази тога изазваним падом цена метала, неметала, енергената и других сировина на светском тржишту. Такође, и осетан пад личне потрошње није дозвољавао да се генерише било какав већи инфлациони замајац. Једино је влада Републике Србије креирала инфлациони потенцијал. Да би се у посткризном периоду избегло захуктавање инфлационих токова, неопходно је да се трансформацијом јавног сектора редукује јавна потрошња и она усклади са привредним потенцијалом земље. Малопродајни промет је на месечном нивоу евидентирао позитивну динамику. Међутим, то је последица израженог утицаја сезонског фактора, а не побољшања животног стандарда становништва и на темељу тога раста личне тражње. Стога је овај позитивни помак само акцидент, а не и правило. Гледано на годишњем нивоу, промет робе у трговини на мало се свакако сврстава међу негативне примере економских показатеља српске економије, јер је регистровано драстично смањење промета. И током 2010. године не треба рачунати са поправљањем ситуације у овој привредној грани, јер се очекује даљи пад реалне куповне моћи становништва.

Спољни дуг Србије натавља да се повећава под теретом задуживања, већим делом, јавног сектора. Такве тенденције биће настављене и током 2010. године како би се покриле рупе у буџету и покушали да исфинансирају неки инвестициони пројекти. Овако масивно и убрзано задуживање Србије последица је раскалашног понашања државе, односно креатора њене економске политике у периду пре глобалне економске кризе. Веома често ненаменско трошење финансијских средстава и промовисање провизоријума од макроекономске стабилности, без икаквих озбиљнијих промишљених трансформационих процеса условили су морање државе да се задужи како би избегла потпуни привредни и финансијски колапс. Девизни курс домаће валуте наставља да губи своју вредност у односу на евро. Но, то је било и очекивано после релаксирања рестриктивног смера у вођењу кредитно-монетарном политиком НБС, али такође имајући у виду и снагу домаће привреде. Стога је овакво пливање домаће валуте само за неупућене изненађење и негативно, док је за ИЗИТ сасвим очекивано и потребно како би се утврдила права крвна слика српске привреде и на бази реалне вредности динара подстакле инвестиције у производни и извозни сектор, а дестимулисали шпекуланти и увозници. Стопа незапослености се повећава и уз постојећи неатрактивни и несигурни пословни амбијент, уз најављење процесе реструктурирања у јавном сектору, може се рачунати само са даљим увећавањем незапослених лица у Србији. Истина, одређене акције, попут оних о државном финансирању нови младих приправника могу тек за нијансу да ублаже такав негативни тренд. Но, и такав потез креатора економске политике може се ставити под лупу, јер се може поставити питање шта ће се са финансираним кадровима из буџета десити после прекида таквог вида државне помоћи уколико предузећа која су их примила немају довољно посла. Стога је приоритет државе да креира стварна радна места базирана на продуктивном пословању, а не фикцију која ће се пре или касније распршити као мехур од сапунице.