САОПШТЕЊЕ ЗА МЕДИЈЕ

АНАЛИЗА ТЕКУЋИХ ПРИВРЕДНИХ КРЕТАЊА У СРБИЈИ

Нема битнијих промена у оцени пословне климе на српском тржишном простору. И даље су услови привредјивања незадовољавајући, мада, истина, за нијансу нешто бољи него у претходном извештају. Но, та нијанса није резултат било каквог озбиљнијег системског реформског захвата, него плод комбинованог деловања следећих елемената: благо одступање рецесије у свету, сезона и случајно убацивање у погон појединих предузећа, чији је континуитет у раду и даље упитан. То значи да су управо услед одсуства суштинских структуралних промена у привреди и трансформације јавног сектора сви фактори, који сликају тамним нијансама боје тржишну позорницу Србије, још увек присутни. Ти песимистични ветрови који су карактерисали и септембарски тржишни амбијент базирали су се на растућој неликвидности и мањку поруџбина у односу на производне могућности. Такодје, прегломазна администрација која за собом повлачи и прекомерну јавну потрошњу, али и креира потенцијал за даље бујање мита и корупције, због чега су стране директне инвестиције више изузетак него правило, представља хронично обољење које се са временом само погоршавало.

Крајем септембра негативна динамика је евидентирана код следећих привредних показатеља: трговина на мало, просечне нето зараде, извоз, увоз и спољни дуг.

Трачак светлости у српски пословни амбијент крајем септембра 2009. године појавио се преко следећих економских индикатора: физички обим индустријске производње, домаће и извозне поруџбине, спољнотрговински салдо, укупне девизне резерве и цене на мало.

Ниво производних активности је у септембру на месечном нивоу осетно повећан. Тај раст је присутан када се из анализе искључи и дејство сезонског фактора. Тиме је амортизован пад физичког обима индустријске производње на годишњем нивоу. Но, како нема нових инвестиција, бар у некој већој мери, а циклон глобалне рецесије и даље делује, то се још увек са извесношћу не може рећи да је динамика индустријске производње и дефинитивно у континуитету кренула узлазном линијом. Наиме, овако висока позитивна динамика на месечном нивоу превасходно је последица убацивања у погон појединих предузећа која у Србији имају висок пондер, попут некадашњег Сартида или пак Петрохемије. Медјутим, како таква предузећа и даље не могу да гарантују непрекидност производног процеса, то овај позитиван искорак у укупној индустријској производњи треба узети са великом резервом. На то већ упућује информација да ће у новембру УС Стеел угасити рад једне високе пећи, што ће сасвим сигурно мењач динамике индустријске производње подесити за који степен у рикверц. Домаће и извозне поруџбине су у септембру, што је иначе и уобичајено после августовског затишја, регистровале умерени раст прилива. Та позитивна динамика је већим делом последица сезоне, а нешто мањим делом и резултат благог отопљавања глобалне рецесије. Но, и септембарско повећање домаће и ино тражње је још увек далеко испод оптималног нивоа и не обезбедјује континуитет пословања. Око 80% пристиглих поруџбина је на нивоу упослености капацитета тек до једног или два месеца. Негативни спољнотрговински салдо српске економије је значајно амортизован у односу на прошлу годину. Медјутим, то је последица глобалних негативних тенденција, а не поправљања извозних перформанси Србије. Зато и раст укупних девизних резерви почива на крхким темељима, јер није базиран на реалној снази домаће економије, него на галопирајућем задуживању из иностранства. Инфлационе тензије су стишане, тако да је у октобру евидентиран и мали пад цена мало. Прадоксално је, али истинито, да је на слабљење инфлационих токова у земљи примарно утицао вирус глобалне економске кризе преко смањене тражње и тиме редукованих цена метала, неметала и енергената. Да није било тог егзогеног ефекта, инфлација би била знатно већа, јер су српски креатори економске политике преко повећања акциза и поскупљења производа или услуга под њиховом ингеренцијом, били једини стимуланс инфлационој аждаји у овој години.

Сам податак да је у септембру у односу на август забележен пад малопродајног промета говори о озбиљности ситуације у којој се налази српска економија. Када ни после августовског затишја, у септембру, када су уобичајене повећане куповине за обезбедјење зимнице, опремање дјака и куповину нове гардеробе, није дошло до раста промета, него напротив, до њеног умереног пада, то значи да је велика криза у новчаницима просечног домаћинства у Србији. Осим тога, сасвим сигурно повећава се број лица која остају без посла, као и страх код оних који још раде, те се максимално суздржавају од куповине која је ван задовољења основних егзистенцијалних потреба. Просечне нето зараде су евидентирале благи негативни искорак. Истина, оне су у ванпривреди, а посебно државној управи још увек изнад остварене продуктивности рада српске економије. Но, како ће плате у јавном сектору током следеће додине бити замрзнуте, то ће у 2010. години куповна моћ становништва осетно опасти у односу на ову годину, што значи да динамика промета робе у трговини на мало не може рачунати на боље дане ни следеће године. Услед хладјења глобалне тражње, тражња за производима са српског тржишта, која је претежно усмерена на сировине и репроматеријал, је незадовољавајућа, тако да се то негативно рефлектује и на динамику пласмана робе на ино тржиште. Такодје, смањује се и потреба за набавком сировина са иностраног тржишта, јер је осетно редукован обим производње, а нема ни свежих финансијских средстава за неко озбиљније инвестирање у производне капацитете, па самим тиме ни могућности да се увози нова опрема. Такодје, значајно је опала и куповна моћ становништва, те уз постојећу неизвесност на тржишту, то додатно смањује увозне активности српске привреде. Најзад, последњи расположиви подаци указују да спољни дуг Србије и током августа наставља да расте. Додуше, онај део који генерише јавни сектор је мањи него онај део који стимулише приватни сектор. То је последица сезоне, јер напросто држава се током августа као једног месеца за одмарање и на медјународним финансијским пољима, није задуживала. Медјутим, већ од септембра, а посебно у последњем тромесечју ове године треба рачунати са осетним растом спољног дуга јавног сектора, који ће утицати и на раст укупног спољног дуга Србије. Уколико се не направи радикалнији заокрет у економској политици Србије, и то у правцу трансформације јавног сектора практично и у целости и релаксације кредитно-монетарне и фискалне политике, што би требало да доведе до уравнотеженијег девизног курса динара и јачег прилива нових инвестиција, Србија ће се по продаји преостале државне сребрнине наћи у отвореној дужничкој кризи.