САОПШТЕЊЕ ЗА МЕДИЈЕ

АНАЛИЗА ТЕКУЋИХ ПРИВРЕДНИХ КРЕТАЊА У СРБИЈИ

Српска привреда се и даље налази у рецесивној зони. На то указују сви расположиви статистички подаци. Оно што додатно затамњује домаћу економску слику је то што Влада Републике Србије нема стратегију изласка из кризе нити конкретне мере које би побудиле оптимизам. Све се своди на ишчекивање изласка светске економије из рецесије и додатно задуживање како би се дочекало време позитивних кретања на светској тржишној арени. Дакле, само се новим позајмицама настоји добити на времену које би само од себе изгледа требало да реши економску кризу Србије. Тек се размишља о рефор-мским захватима у јавном сектору, опет настојећи да се уз више козметичких подухвата добије интермецо до неког повољнијег ветра са међународне еконо-мске сцене. И та размишљања су покренута тек под принудном управом ММФ-а над нашом привредом. Пре би се могло рећи да је Влада у намери да не изиритира свог управника изнуђено покренула причу о трансформацији целокупног јавног сектора. Но, како влада Републике Србије има низак кредибилитет, односно није склона да испуњава раније преузете договоре, то ни ММФ приликом друге сесије са домаћим креаторима економске политике, није пове-ровао на реч, него је затражио конкретне кораке које ће влада предузети на пољу снижавања јавне потрошње преко трансформације јавног сектора. Другим речима, влада је добила поправни рок до краја октобра када ће се и донети коначна одлука о повлачењу друге транше кредита од око 700 милиона евра на основу закљученог станд by аранжмана.

На жалост, домаћи носиоци економске политике у периоду када је српско тржиште пливало од приватизационих прихода нису кренули у болне процесе реформе јавног сектора, него су напротив, проблем његове трансформације додатно усложили и поскупели ширећи ионако прегломазан државни апарат и одлагањем реструктурирања здравства, просвете и пензионог система, али и спорим процесима реорганизације јавних предузећа и већих друштвених колектива, којима се дају субвенције. Стално гурање проблема под тепих, као што је управо остављање по страни питања јавног сектора у целини, сада је свом својом снагом изашло из сенке и показало како се држава озбиљније није уопште бавила решавањем овог питања. Напротив, јавни сектор је владајућим партијама увек служио за ухлебљавање њихових чланова и исисавање капитала за потребе државног, али можда и не само државног него и страначких buxeta. Стога је привреда перманентно била заморче креатора економске политике, који уљуљкани јаким приливом капитала по основу приватизације и задужења у иностранству, нису имали ни воље ни снаге да се баве озбиљнијим резовима у друштву уопште. Тако је стварана виртуелна стварност о макроеко-номској стабилности и расту животног стандарда, док је испод тепиха бујала економска бомба звана јавна потрошња оличена у прегломазној јавној админи-страцији и нереструктурираним јавним предузећима. Светска економска криза је на најгрубљи начин збацила тепих са те бомбе која промптно захтева демонтажу како би се отворио пут за оживљавање привреде у земљи.

Но, овако широк захват на трансформацији целокупног јавног сектора захтева одређено време, почев од доношења саме стратегије и плана активности па до конкретних потеза. За сада се не виде неке стратегије у том правцу, тако да је врло вероватно да ће се и овог пута донети неке парцијалне одлуке и мере како би се донекле одобровољио ММФ и добило на времену. Утолико пре је тешко очекивати да актуелна влада крене озбиљније у реформске захвате, јер је направљена од доста широке и бројне коалиције, која се тешко договара и о неким ситнијим питањима, а камоли о тако крупним питањима као што је реформа јавног сектора. Дакле, пре би се могло рачунати на економски волунтаризам, него на озбиљне намере спасавања српске привреде од бродолома.

Домаћа економија је данас у позицији Титаника који шаље СОС сигнале и тражи спас. Међутим, тај спас се неће наћи у броду задужења, ако њега бар не прати и брод конкретних мера усмерених ка острву веће релаксираности, односно мањих јавних расхода. А та већа релаксираност би, уз мање пореске намете привреди, створила простор да се преко смањења шуме бирократског апарата, тржишни простор Србије учини атрактивнијим и сигурнијим за потенцијалне стране инвеститоре. Колико је пословни амбијент у Србији данас неповољан довољно говори и чињеница да се амерички ОПИЦ (америчка агенција за осигурање прекоморских инвестиција) повукао из наше земље, због непоштовања одлуке међународне арбитраже од стране владе Републике Србије по основу пресуде у корист америчког купца туристичке агенције Путник. Ово је један изузетно негативан сигнал за потенцијалне улагаче у Србији. Али и сасвим јасан сигнал да је правни амбијент у Србији нетранспарентан и да су невидљиве кабинетске руке те које одлучујуће могу да предодреде судбину инвестиционог пројекта. Све док је то тако, уз постојећи непрегледни Амазон домаће бирократије, не треба ни рачунати на озбиљније греенфилед инвестиције. Такве инвестиције би пре требале да буду изузетак од правила.