Стручњаци ИЗИТ-а одговарају на питања

Како ће најављене јавне инвестиције од око 1 млрд еур утицати на инфлационе токове у земљи?

То ће свакако имати негативне импликације на стопу инфлације, а колике, зависи од структуре инвестиција.

Уколико се у почетку буде улагало у производне програме са краћим роковима повраћаја средстава, онда ће тај утицај бити мањи. У случају да су инвестиције претежно усмерене на пројекте са дужим роковима повраћаја средстава или на непроизводне токове, онда ће негативне импликације на инфлационе токове бити веће и брже видљиве.

Како је имплементација ПДВ утицала на смањење (гашење) броја малопродајних објеката у земљи и у којој мери? Да ли је ПДВ могао да утиче на смањење потрошње и/или производње појединих категорија производа личне потрошње – пиво, вино, сокови, минералне воде?

Примена ПДВ допринела је реалнијем исказивању фактура, а крајњи циљ ове мере био је утицај на смањење сиве економије. То се одразило и на пословање многих, посебно малих малопродајних објеката, који су се до тада 'сналазили'у пословању.

Примена ПДВ је, посебно у прво време, могла да утиче на смањење промета појединих производа. Међутим, на смањење промета наведених производа (који ипак не спадају у производе личне потрошње) у највећој мери је утицало повећање цена ових производа, независно од ПДВ.

Како и поред повећаних јавних прихода објашњавате пад индустријске производње и слабљење укупних привредних активности?

Повећани јавни приходи резултат су рестриктивне фискалне политике, која се изнуђено води у циљу смиривања домаће тражње и сплашњавања инфлационих тензија. Међутим, оваква фискална политика има и своје слабости. Наиме, она у значајној мери редукује слободна финансијска средства предузећа, што узрокује дисконтинуитет у снабдевању сировина и репроматеријала, а тиме веће или мање застоје и прекиде у производном процесу, што као крајњи резултат има смањење физичког обима индустријске производње. Дакле, да би дошло до релаксирања постојеће пореске политике, а тиме и ублажавања постојеће неликвидности правних субјеката, прво треба смањити јавну потрошњу као главно извориште инфлације у српској привреди. Све док се то не учини у циљу обезбедјења макроекономске стабилности, рестриктиван курс фискалне политике је нужност.

Какав је значај Студије о изводљивости за српску привреду?

Студија изводљивости значи да смо као земља добили прелазну оцену за упис у школу која води ка пуноправном чланству у ЕУ. Она се неће непосредно одразити на поправљање наших економских прилика, јер приступи фондовима ЕУ неће бити већи него што је то сада случај. Медјутим, овим је ипак послат један позитиван сигнал за потенцијалне стране инвеститоре да са мање бојазни могу инвестирати у Србију. Дакле, у наредни период Србија улази са више оптимизма и на њој самој је да ли ће се тај оптимизам и реализовати у скорије време или ћемо наставити са стратегијом стоп анд го, која би оптимизам трансформисала у разочарење због слабих помака у динамици привредних кретања у земљи.

Како коментаришете повећање цена комуналних услуга? Да ли је то последица ПДВ?

То је, пре свега, лоша навика да се све нерационалности у пословању пребаце на крајњег потрошача кроз повећање цена услуга. Истина, то се правда увођењем ПДВ. Међутим, само мањим делом је то резултат примене ПДВ, а примарно је резултат ниске економичности и продуктивности рада. Уместо да се приђе процесима реструктурирања и приватизације предузећа, који би резултирали оптимизацијом њиховог пословања преко смањења броја запослених и технолошке ревитализације, локални органи самоуправе су кренули линијом мањег отпора. Другим речима, све нерационалности у пословању остају, квалитет услуге не прави никакве значајније позитивне помаке, а цене услуга се осетно повећавају. То је против сваке савремене логике пословања, која почива на маркетиншким принципима и двосмерној комуникацији. У овом случају прескочена је било каква комуникација са Владом Републике Србије, која је креатор макроекономске политике, с једне стране и потрошача који су корисници услуга, с друге стране.

Како коментаришете најновије одлуке царинских органа о пооштравању увоза робе широке потрошње за приватне сврхе?

Мислимо да је та одлука преурањена. У условима слабе динамике привредјивања и тек започетих процеса реструктурирања (који ће условити повећање стопе незапослености), то је био један од начина пуког преживљавања домаћег становништва. Дакле, овим путем нису уношене у земљу неке веће количине робе широке потрошње које би могле да угрозе активности домаћих производјача. Примереније решење било би доношење закона о спољној трговини којим би се регулисали и механизми ванцаринске заштите, а тиме спречила нелојална конкуренција из иностранства. То би имало повратне позитивне ефекте на запосленост домаћих капацитета. Овако, донета одлука само ће додатно отежати егзистенцију просечног српског домаћинства.

Зашто је дошло до најновијег поскупљења млека и меса?

По нашем мишљењу ово поскупљење је већим делом шпекулативног карактера, посебно када се ради о потезу произвођача млека. Наиме, у овом случају нису забележени било какви осетнији дебаланси између понуде и тражње, а и нису регистровани већи трошковни инпути. Дакле, ради се о монополском понашању једног произвођача (Салфорд), који вероватно овим потезом жели да унапред угради у своју цену производа ПДВ који почиње да се примењује од 1. јануара 2005. године. Велика је вероватноћа да су из истих разлога поступили и произвођачи меса, мада је у овом случају, посебно у овим претпразничним данима, ипак приметна већа тражња од понуде, што стално потискује цене на више.

Како коментаришете најновије мере НБС везано за укидање чекова на почек и прописивање оштријих услова за одобравање потрошачких кредита?

Најновије мере НБС усмерене на постепено укидање чека на почек и ограничавање одобравања широке лепезе потрошачких кредита имају за циљ лагано стишавање изражених инфлационих тенденција. Наиме, превелика секундарна емисија новца, што кредитирање по својој природи и јесте, није била праћена растом укупних привредних активности, а нарочито индустријске производње, што је условљавало перманентно ширење дискрепанце између новчаних и робних фондова, а тиме и изазивало инфлаторно прегрејавање. Трошило се више него што се зарађивало и вештачки повећавала лична потрошња што је резултирало померањем цена на мало на више. Чекови на почек као и остали видови потрошачких кредита омогућавали су грађанима да обнове кућанске апарате, намештај, одећу или обућу, јер у већини случајева преко редовних примања то нису били у стању да ураде. Услед тога, креирана је паралелна повољнија слика о куповној снази просечног домаћинства у Србији, тзв. виртуелна стварност. Пооштравањем услова за одобравање потрошачких кредита и укидањем чекова на почек та виртуелна куповна моћ ће бити разобличена и трошиће се управо онолико колико се и зарађује. Тиме се и гаси једно инфлаторно жариште. Постојећом палетом потрошачких кредита углавном се куповала роба широке потрошње из увоза, што значи да је тражња за домаћим производима преко ових инструмената плаћања била минорна. То даље значи да повећана лична тражња није била усмерена на оживљавање домицилних индустријских капацитета, него напротив на јачање увоза што је такође са своје стране доприносило и даљем ширењу извозно-увозног јаза. Према томе, најновије мере НБС поред главног циља - елиминисање потенцијалног инфлационог жаришта, имаће и нузефекат - слабљење тражње за производима из увоза, а тиме и слабљење динамике увоза робе широке потрошње из иностранства.

Какав је тренд у производњи и продаји сокова у претходне две године?

Приметан је тренд раста како у производњи тако и у реализацији воћних сокова. У односу на 2002. годину производња воћних сокова је порасла за 4,8%, а реализација за 9,7%. Највећи обим производње у 2003. години остварио је Фресх Цо (12, 799 hiq. литара). Иста компанија је регистровала и највећи ниво продаје воћних сокова (10,464 hiq. литара).

Који су узроци актуелног повећања инфлације и какве су могућности да следеће године буде једноцифрена?

Главни узрочник овогодишње двоцифрене стопе инфлације (очекује се да буде 12-12,5 %) јесте превелика јавна потрошња. Поред тога, узроци инфлационе прегрејаности у земљи су и повећање цена струје и акциза уз нафтни скок на светском тржишту.

Неопходно је редуковати изражену јавну потрошњу кроз убрзавање процеса реструктурирања предузећа што би условило смањење субвенција, а тиме и расхода државе у том правцу. Са друге стране, кроз приватизацију таквих предузеца омогућило би се убирање редовнијих и издашнијих пореских прихода. Наравно, у циљу смањења јавне потрошње неопходно је реструктурисати и постојећу државну администрацију како би њен рад био ефикаснији.

Шта је робна марка?

Робна марка је реч, симбол, термин или њихова комбинација којом се обележава производ одредјеног правног лица у циљу његовог диференцирања од истих производа других предузећа. Марка олакшава куповину потрошача. Код производа који имају високу фреквентност куповине, купци се управо најчешће оријентишу према марки. У неким случајевима назив предузећа и марке производа могу бити исти (на пример Coca - Cola).

Колика је производња вина у Србији и Црној Гори у 2003. години?

Укупно је произведено 32,779 хиљ. литара вина. При томе, највећи удео у укупној производњи српског и црногорског вина имала су стона (16,969 хиљ. литара) и квалитетна вина (11,086 хиљ. литара). Највећи производјачи вина у 2003. години били су: Вршачки виногради (8,777 хиљ. литара) и 13. јули (8,561 хиљ. литара), који су у укупној производњи партиципирали са око 53%. Од укупно произведене количине у посматраној години реализовано је 93% вина. При томе, свега петина производње реализована је на иностраном, а 80% на домаћем тржишту.

Колико ће струја заиста поскупети?

Сарадник Института Мр Томислав Милисављевић изложио је посебну анализу поскупљења елекричне енергије:

Промена цене електричне енергије

Према извештајима у медијима (Политика 28.06.2004.) од првог јула 2004. године електрична енергија ће поскупети, када се узиму у обзир сви потрошачи у просеку за 10,59%, односно после ове корекције за толико ће бити повећан приход електропровреде Србије.

У истим извештајима се каже, да ће се, уз постојеће поскупљење струје и измену тарифног система, просечна годишња цена киловат-сата за све потрошаче, увећати са садашњих 3,30 на 3,70 евро центи. То значи да ће у просеку поскупети за 12,12% (3,70:3,30=112,12).

Поставља се дилема да ли струја поскупљује за 10,59% или пак за 12,12%. Обрачун поскупљења струје је толико искомпликован, тако да је нетранспарентан и за обичног потрошача практично несхватљив. Потрошач је немоћан да утврди тачно поскупљење, јер иако би на неки начин ушао у технику обрачуна, он за то нема све неопходне параметре којима располаже само електропривреда, као монополиста.

Дилему око процената поскупљења струје појачава и наш обрачун на једном конкретном рачуну једног доста типичног трочланог домаћинства, које живи у Београду у стану од 45м2, у зимском периоду греје се термоакумулационим пећима и рационално се понаша у потрошњи електричне енергије. Потрошња овог домаћинства за децембар 2003 године (укупно 30 дана) износила је 1.252 киловат сати, а у мају 2004. 564 киловат сата. Однос више и ниже тарифе за децембар био је 49,9% виша и 50,1% нижа тарифа,за мај 59,1% виша и 40,9% нижа тарифа.

Децембарски рачун за електричну енергију овог домаћинства по старој цени без фиксног дела и пореза износио је 2.515,52 динара, а са фиксним делом 2.641,75 динара. Поскупљење износи 13,0%, односно 12,6% респективно.

Мајски рачун по старој цени, без фиксног дела износи 1.000,18 динара, а са фиксним делом 1.126,42 динара. По новој цени рачуни би требало да износе 1.308,60 динара, односно 1.439,04. динара. Поскупљење у овом случају износи 30,8% без фиксног дела и 27,8% са фиксним делом. Разлика у поскупљењу измедју зимског периода (децембар) и летњег (мај) очигледно је огромна, и изгледа да га је електропривреда искористила за пеглање разлике у приходима које има у ова два периода.

Тај обрачун више иде у прилог просечном поскупљењу струје од 12,12% до кога се долази на бази просечне годишње цене електричне енергије, изражене у евро центима, него тврдњи да оно износи 10,59%. Дакле, остаје нам да верујемо електродистрибуцији на часну реч, као што су изгледа поверовали и чланови владе приликом усвајања предлога.

У вези поскупљења струје, хтео бих да укажем још на неке ствари. Заправо, при захтеву за поскупљење струје електропривреда је била у обавези да иза ђе пред потрошаче са анализом из које би се могла сагледати економичност пословања и напори које она чини у свом пословању и тржишном понашању, да би трошкови производње струје било што прихватљивији и подношљивији, утолико пре јер неки подаци говоре о недомаћинском и нетржишном понашању електропривреде. Навешћу само неке:

Ненаплаћени рачуни за испоручену електричну енергију су достигли 33,5 милијарди динара, од чега се они приближно подједнако односе на становништво и привреду. То су огромне паре од којих зависи нормално пословање не само електопривреде већ целе привреде. Пре свега благовремене набавке у електропривреди и исплата њених обавеза према добављачима из остале привреде. И што је најгоре, износ ненаплаћене испоручене електричне енергије се стално повећава, уместо да се смањује. С друге стране, електропривреда по том питању доводи потрошаче у неравноправан положај, јер једни редовно измирују своје обавезе, а други то чине или не чине са разним олакшицама и репрограмирањем дугова, стога је неопходна детаљна анализа потрошача који не плаћају струју, каква је њихова економска и социјална ситуација и предузимање мера за принудну наплату или ако се ради о социјалним случајевима да држава преузме обавезу да реши њихов проблем;

По крађи и губитку струје у преносу и дистрибуцији били смо, а вероватно смо и сада на врху листе у Европи. Нема никакве анализе ни речи шта се на том плану чини, да ли се и колико смањују трошкови електропривреде по том основу,а то су нема сумње огромни трошкови који су од великог утицаја на ниво цена;

И на крају, највећи и најтежи проблем електопривреде је њено реструктурирање, пре свега, организационо и тржишно, што је између осталог повезано и са решавањем проблема превеликог броја запослених у овом економском систему. Ту се крију огромне могућности за смањење трошкова и повећање економичности пословања, што је и те како везано за висину електричне енергије, а ту се изгледа није макло до почетка.

Ово су само три крупна проблема о којима електропривреда ћути приликом подношења захтева за поскупљење електричне енергије, а има их свакако још пуно. Сви ови проблеми се пренебрегавају, а прибегава се најбезболнијем начину решавања сопствених тешкоћа- повећању цена електричне енергије, које ће, хтели ми то или не јако погодити стандард становништва, повећати трошкове пословања привреде и на крају мање или више се одразити на јачање инфлаторних тенденција.

Како доћи до повољнијих стамбених кредита?

Код нашег становништва постоји широко интересовање за стамбеним кредитима, али су услови кредитирања неповољни. Основна претпоставка повољнијих стамбених кредита је постојање дугорочних извора финансирања. Међутим, већина банака располаже само краткорочним депозитима, тако да не постоје реалне економске претпоставке дугорочног кредитирања.

Основана национална агенција за осигурање стамбених кредита требало би да реши проблем финансирања путем те врсте кредита. Наиме, ова агенција осигурава банкама 85% вредности стамбеног кредита чиме се смањује укупан ризик кредитирања. Велика предност је хипотека која се ставља на стан који се купује, а не на постојећу имовину. Имајући у виду платежну способност нашег становништва, услови куповине станова (учешће, камата, рок отплате) су и даље неповољни. Осим формирања дугорочних извора финансирања, неопходно је да у наредном периоду механизам конкуренције међу банкама резултира у побољшаним условима куповине, уз претпоставку постепеног раста реалних примања становништва. У нашој привреди која је хроничној кризи станоградња би могла да подстакне оживљавање привредне активности.

Како заштитити домаћу аутомобилску индустрију?

Познато је да је домаћа аутомобилска индустрија у вишегодишњој агонији. Потрошено је доста времена за налажење одговарајуће стратегије за излазак из кризе. Pri tome je за odrжавaњe kakвe такве производње путничких аутомобила уложено доста новца домаћих пореских обвезника, а резултата нема. Питање је да ли нам је овакав произвођач аутомобила (Застава) уопште потребан. Будући и да је ауто индустрија глобална грана коју карактерише и глобална конкуренција, то је сасвим сигурно да домаћи произвођач не може да опстане сам на тржишној арени. Једино решење које се само по себи намеће јесте да наша ауто индустрија мора да пронађе стратешког партнера и са њим утврди модалитете сарадње.

Посебан проблем представља прекомеран увоз половних аутомобила. Домаће тржиште је могуће заштитити нецаринским механизмима. Ту се, пре свега, мисли на примену стандарда квалитета и техничких прописа какви постоје у земљама ЕУ, што би у значајнијом мери допринело смањењу увоза аутомобила сумњивог квалитета.

Шта је то лизинг?

Лизинг представља форму изнајмљивања опреме и уређаја на дужи временски период. Обично је реч о производним добрима веће вредности за које је тешко одједном обезбедити финансије за њихову набавку, а да се не угрози текућа ликвидност фирме. Исто тако, корисник лизинга избегава задуживање код пословних банака. Дакле, лизинг омогућава да се дође до коришћења савремене опреме уз накнаду која се плаћа даваоцу у једном дужем временском периоду. По истеку тог периода, лизинг се може продужити уз нижу отплату, коришћена средства се могу откупити или пак вратити даваоцу. Лизинг има своје предности и за самог даваоца опреме, јер му омогућава да повећа свој обим реализације, нарочито на тржишта слабије куповне моћи.

На који начин мислите да би требало спречити претерано велики увоз прехрамбених производа?

Значајан део увезених прехрамбених производа има лош квалитет, али услед пребрзе либерализације тржишта коју нису пратиле антидампиншке мере и мере заштите тржишта од нискоквалитетних производа, Србија је преплављена таквом робом, што у великој мери због нелојалне конкуренције угрожава домаћу производњу.

Оспособљавањем специјализованих институција за праћeњe и контролу квалитета производа (како у кадровском погледу тако и у техничкој опремљености) да, уважавајући европске стандарде квалитета, не допуштају увоз оних прехрамбених производа код којих је квалитет у најмању руку сумљив, може да се редукује превелики увоз прехрамбених производа и тиме у одређеној мери заштити домаће тржиште.