PRESS АРХИВА

Директор Института за тржишна истраживања (ИЗИТ) Милоје Кањевац

Јелашић је водио „наопаку“ политику

Потпуно нереалан курс динара и превелика администрација су „рак рана“ Србије. Уколико би курс био око 150 динара за евро, а администрација се смањила за трећину, наша привреда би процветала! Привредници би више извозили, повећала би се производња, а све то би значило и већу запосленост и бољи стандард грађана. Бивши гувернер Радован Јелашић водио је „наопаку“ политику.

Оно основно што у Србији не ваља је курс динара. Реално би било да је евро најмање 150 динара, а он се вештачки одржава на мање од сто динара. Када би курс био 150 динара за евро, или чак и мало више, онда би извозници имали интерса да производе и извозе своју робу, а самим тим се повећава и производња и запосленост и извоз, а наравно и држава има већу корист. Овако, код нас је све обрнуто. Оно што нико у свету не ради, то се ради код нас - потенцира се увоз и троше се паре, а све је више незапослености. Да ли игде преко границе можете евро да купите за сто динара? Наравно да не, јер је свугде скупљи, тако да курс уопште није реалан, прича у интервјуу за Бизнис новине директор Института за тржишна истраживања (ИЗИТ) Милоје Кањевац.

Ко има користи од оваквог курса?

Увозници имају интерес и то само велика увозна предузећа. Увозницима то одговара, јер они мање плаћају робу у иностранству, а овде је скупље продају, а живот је све тежи. Али, докле то може тако? Треба враћати новац у земљу, а и куповна моћ становништва константно пада, што уопште не изненађује.

Шта би држава требало да уради?

Требало би да надлежни под хитно среде валуту, да процене колика је и онда ће све кренути на боље. Ми око 48 до 50 одсто покривамо увоза извозом, а то не може тако и питање је докле ћемо издржати. Држава би требало да има реалну политику и да курс буде реалан. Само економски необразовани људи могу да се ишчуђавају што је евро, како кажу, „чак“ сто динара. У свету је познато да, ако је неки реалан курс око 150 динара за евро, а ми га ставимо на 160, то одмах значи више извоза и већи приход.

Да ли је курс крив и за лош стандард грађана?

Наравно, то је наша рак рана. Због курса нам је све мања производња и запосленост, а наравно, као последица и све веће сиромаштво. Требало би радити обрнуто. Како нико да се пробуди једно јутро и да каже, чекајте ово није у реду. Па нисмо ми паметнији од читавог света и целе науке. Али нико неће да каже да ово овако не функционише. Ми смо једноставно заглибили.

Велики је број и неликвидних предузећа. Због чега је тако? Нико жив то не ради тако како се ради код нас. Најлакше је продати „дедовину“, а шта ће даље бити нико не зна. Те фирме су куповали људи који нису знали ни шта је предузеће, а камоли како се управља предузећем. Знате, лако је продати нешто, али тешко је направити. Потребно је организовати производњу, продати, наплатити производ, а они који су куповали фирме јер су имали пара, нису знали како ће управљати њима. Свако предузеће треба да ради онолико колико може да плати, а пошто нису тако радили, све је отишло наопако. Лесковац су рецимо раније звали „српски Манчестер“, а сада ниједна фабрика у том граду не ради. Куповали су их јефтино, а како нису знали да раде, све су пропале и ту се јавља проблем неликвидности у целој Србији.

Да ли мислите да ће оставка Радована Јелашића негативно утицати на монетарну политику?

Када се човеку код нас нешто деси, на овај или онај начин, он је одмах „био најбољи“, али како је Јелашић могао бити добар када је држао нереалан курс иностраним позајмицама. Он је водио потпуно наопаку монетарну политику.

Какав треба да буде нови гувернер?

Нови гувернер треба да буде неко ко је изузетно стручан, да има комплетно теоријско знање, да је монетарац, али и да има доста банкарског искуства. Наравно, и да не дође по некој политичкој партији, јер неко ко управља народним парама, не сме да слуша некога са функцијом. Да ме питате сада кога бих ја поставио, јел ми верујете да не знам.

Да ли се Србија превише задужује и шта мислите о руском дугу од 200 милиона евра?

Ми смо још за време Слободана Милошевића имали дуг од око десет милијарди долара, а сада се продало све што је могло да се прода, а дужни смо преко 30 милијарди. Па, како се онда води држава када је поред толиких продатих фирми, уместо да елиминише дуг, она направила још три пута већи?! Ми славимо што нам Руси дају 200 милиона евра кредита, који у односу на 32 милијарде нису ништа. Све је код нас економски обрнуто од онога како би требало да буде. Држава треба да троши колико има, а не да се константно задужује.

Шта је још проблем?

Наш други највећи проблем је администрација. Можемо без две трећине администрације, која се од 2000. године повећала за три до четири пута, без икакве потребе. Поједине општине су чак са око 150 запослених, стигле до 700 запослених. Сви ти чиновници треба да схвате да су у служби државе која њима даје плату од привреде.

Да ли је једно од решења и Гиљотина прописа?

Најмање што може да се уради је да се привредницима, поготово страним инвеститорима, омогући да што брже дођу до дозвола за рад, а не да их спутавају силним чекањима да се чиновници одобровоље. Читава та процедура могла би много да се поједностави, а да буде потпуно тачна и прецизна по закону. Треба се обрадовати и изљубити свакога ко хоће да отвори фабрику, јер ће ко зна колико породица живети од тога, а наравно, и држава добија новац. Мора се производити, а тим људима који хоће да производе, неопходно је створити све услове за рад.

Да ли је добро приватизовати „Телеком Србије“?

Приватизација Телекома је потпуно сулуда, јер је предузеће добро и корисно. Међутим, надлежни су дошли у ситуацију да су све остало продали, а „Телеком“ је остао као последња „крава музара“. Зовемо се Србија, а управља туђа привреда нашом земљом. Па, преци би нам се у гробу сада превртали. Основно што свако домаћинство, а камоли држава треба да уради је да троши онолико колико има, а никако више, а не да се истроше силне паре, па онда да се продају добре фирме како би се покривали дугови.

Натраг