PRESS АРХИВА

ИНТЕРВЈУ: МИЛОЈЕ КАЊЕВАЦ, ДИРЕКТОР ИНСТИТУТА ЗА ТРЖИШНА ИСПИТИВАЊА

Србија на граници сиромаштва

Наша највећа несрећа је што нам други уређује кућу. ММФ нас учи уместо да ми то знамо сами и сами то да урадимо.

Ми смо пре петог октобра 2000. године, када је била „револуција“ у земљи, имали дуг Србије од 10 милијарди и 829 милиона долара. Сада је дуг 33 милијарде а продали смо све што вреди!

Мој институт је вршио истраживања у којима смо сазнали да у појединим јавним службама, комуналним и општинским предузећима има толико запослених да немају сви места да седе у канцеларијама!

Они послују на следећи начин- имају 10 милиона дуга, продали су све што вреди, раскућили кућу и задужили се још три пута више. Ми стари би рекли- „Немој девојко да идеш у ту сиротињу! “

Кад дође рок плаћања они не питају како сте потрошили новац него има да вратите и то са каматом. Док нисте газда нико вас неће штедети, желеће да му будете слуга или најамни радник.

Директор ИЗИТ-а, Милан Кањевац сматра да је Србија на ивици сиромаштва. Један од главних разлога за овакву економску ситуацију у земљи он види у нереалном курсу динара, преоптерећеној администрацији као и неповољним кредитима међународних економских организација. У разговору за Правду господин Кањевац је објаснио да је динар данас у Србији озбиљно прецењен и да његов останак на садашњем нивоу може водити неповољним економским последицама.
-По нашој монетарној теорији и пракси свака валута треба да буде најмање реална! То је законитост за земље које имају економске односе са иностранством, као што има наша. То значи да би људи који производе и извозе требало да када размењују страну валуту за домаћу, не губе новац у тој промени. Однос домаће валуте требало би да буде реално постављен према страној. То би морало бити опште правило. Оне земље које желе и могу чак иду на то да им валута буде потцењена.

Како мислите потцењена?

-Ево конретног примера- реалан курс наше валуте је 150 динара а не ово гањање од 93 до 97. Рецимо, кад изнесете 100 динара преко границе ви сигурно не можете да купите преко границе за те паре 0.7 евра. Домаћа валута је итекако прецењена а то утиче на смањење извоза јер извозници нису стимулисани да извозе. Самим тим то мање стимулише и производњу а мања производња значи и мању запосленост. У ситуацији кад је држава прилично задужена то уопште није добро. То за обичан свет који не зна монетарне односе уноси неку панику јер је динар наводно преслаб. Али, ако бисмо анализирали економске чиниоце, он је прејак! И његова снага утиче на смањење нашег развоја јер се више увозило а далеко мање извозило. Од тога имају корист само домаћа увозна предузећа јер добијају страну валуту за мање домаће валуте. А овде се диже галама да је курс нереалан.

Можда се галама подигла јер је вредност динара нагло пала?

-Да је курс био реалан у последњих десет година онда сада не би било наглих падова, он би био око 150 динара за евро што би за нас било много боље. У том случају извоз би био већи, производња би порасла, смањила би се запосленост као и дуг према иностранству.

Редови за цркавицу
Шта мислите о вредности акција расподељених становништву, прве најаве министра Динкића биле су да ће вредност бити око 1000 евра, сада је то спало на много нижу цифру?

-Не желим да се бавим појединачним именима само желим да нагласим да је лако причати али је мука створити. Откуд било коме право да каже да ће нешто тако урадити. Одакле се ту узима и коме се то даје ја не знам. Што се акција тиче требало је видети те редове људи за неку цркавицу. Та слика говори о економској ситуацији у Србији више од било којих речи.

Ко контролише курс, Народна банка или Влада Србије?

-Код нас се то не зна. По теорији требало би да курс контролише Народна банка. Али, видите, Народна банка мало коригује курс и одмах се дигне велика вика на њу што је штетно и за Србију и за српску привреду. Требало би одједном или постепено ићи ка реалном курсу. Погледајте случај Америке и Кине- Америка им дугује око 1000 милијарди долара а траже од Кинеза да подигну вредност домаће валуте. Али, наравно, кинеска банка чврсто држи вредност валуте. Дакле, јасно је да је нижа вредност валуте кориснија за њихову привреду као што би било и за нашу.

Да ли је то генерално правило или мислите да важи само у неким случајевима?

-Ту постоји доста недоумица, чак и међу стручнијим особама. Мени је један колега економиста, који је студирао са мном рекао: „Чекај, о чему то причаш, како нижа вредност валуте може да нам буде корисна? “ Ја му кажем да се не брука, био је одличан студент. То је мој став не само за нашу већ и за свачију валуту- валута треба да буде најмање реална, па и мање од реалне што би подстицало извоз а смањило увоз.

И привредници су се бунили због пада динара, шта мислите о томе?

Буне се јер имају користи због слабог динара. Мене ја мало изненадила једна институција, тачније њен директор, јер се буни због скакања курса а економиста је. То је велика интитуција и чуди ме да њени челници не могу да схвате ситуацију. Досада су увозници профитирали на слабом динару а сада им смета кад курс треба учинити реалнијим. Кад би курс био 150 онда би за њих увоз био скупљи.

Администрација прегломазна
Шта је највећи економски терет за Србију?

-Гломазна администрација- овако мала земља има 25 министарстава уместо 10-12. Министри имају по пет-шест помоћника, па бог зна колико директора. Администрација мора да се преполови или да остане трећина садашње. Мој институт је вршио истраживања у којима смо сазнали да у појединим јавним службама, комуналним и општинским предузећима има толико запослених да немају сви места да седе у канцеларијама! Свака партија која дође на власт запошљава своје а никога не отпушта да се не би неком замерила. На пример, једна општина има 450 запослених а раније је било 120! Уместо да смање тих 120 на 80 они доводе још људи на грбачу државе. Питање је колико дуго то може да траје.

Извозницима би одговарао реалнији курс?

Свакако, то је економски закон. Само неке услужне делатности и увозници имају корист од овакве ситуације. Наравно, и странцима одговара овакав курс јер могу у Србију да извозе колико год хоће. Сви остали губе, и држава и народ. Смањује се производња, повећава незапосленост што је погубно за нас.

Ви се слажете са стратегијом гувернера Јелашића?

-Мислим да треба радити одлучније него што он ради. Далеко је он од постављања реалног курса. Видите шта му раде за повећање односа од пар динара. Ако је Народна банка одговорна за курс онда морају да теже реалном стању. И ово што је Јелашић померио је далеко од реалног курса.

Коју би монетарну стратегију требало да примени Србија у овој ситуацији?

-Постепено долажење до реалног курса је најважније што може да се сада уради. У сваком смислу човек треба да се труди да буде оно што јесте. Исто тако држава треба да тежи својој економској реалности. Ја могу да причам да сам млађи и лепши од мог младог колеге али кад изађемо у град девојке ће да гледају у њега. Таква је и економска логика- лепо звучи кад ти је јака валута, а што то није истина нема везе.

Шта мислите шта ће се са курсом дешавати до краја године?

-Ја бих био срећан да економски све буде добро. Имам своју породицу на коју морам да мислим али чим неко у Србији каже да ће бити боље то је сумњиво. Неће бити боље јер производња не може да буде покренута баш због ствари о којима смо причали. Неће бити ни већег извоза што наравно нису добре вести. Тешко да нешто може да се промени у кратком временском периоду.

Шта мислите о најављеним штрајковима у Србији, запослени у јавном сектору траже веће плате?

-У овој немаштини било би бесмислено повећавати плате чиновницима. Да их је три пута мање него што је потребно, па да им се повећа, овако их је три пута више а траже се нека повећавања. Када говоримо о државним предузећима који су монополисти, као што је ЕПС, држава мора да их контролише и да води рачуна да сва добит не одлази на плату. Ако се, на пример повећа цена струје 100 посто, ми не можемо да у потпуности смањимо потрошњу. Можемо донекле, али не у потпуности. Ту држава треба да реагује и да каже да не може да буде толико запослених у јавним предузећима, не могу они да имају велике плате и још траже повећавање. Треба видети колико поменута предузећа доприносе привреди, јер је питање свих економских питања снага привреде.

Пре неколико дана један од званичника ММФ-а је изјавио да би подизање плата у Србији било искорачивање из договора са том институцијом?

-Наша највећа несрећа је што нам други уређује кућу. ММФ нас учи уместо да ми то знамо сами и сами то да урадимо. У народу има једна прича која се може применити на ту ситуацију. Кад купујеш кућу прво питање које постављаш је ко је направио ту кућу- онај који продаје или његов отац. Ако је правио онај ко продаје тешко ћеш се погодити јер он зна колико је муке уложено да се кућа направи. Али, ако је кућу правио његов отац онда ћеш се лако погодити. Тако ми радимо са нашом привредом, јефтино продајемо странцима оно шта нисмо ми направили.

Ви сте против сарадње са ММФ-ом?

-Нисам против сарадње али сам против оволиког задуживања јер ћемо све то дебело платити. Не ми, него наша деца и унучад. „Дуг је зао друг“ као што каже пословица. Ти кредити које ми узимамо су јако неповољни. Ми смо пре петог октобра 2000. године, када је била „револуција“ у земљи, имали дуг Србије од 10 милијарди и 829 милиона долара. Сада је дуг 33 милијарде а продали смо све што вреди! Ако то симболички представимо као једну кућу, једно домаћинство и сад девојка треба да се уда за момка из тог домаћинства, а они послују на следећи начин- имају 10 милиона дуга, продали све што вреди, раскућили кућу и задужили се још три пута више. Ми стари би рекли- „Немој девојко да идеш у ту сиротињу! “

Господин Сајмон Греј је пре неколико дана изјавио да Србија може остати без одобрених кредита Светске банке јер их не троши по договору?

-Камо среће да нам нико не даје кредите! То би била срећа јер се не бисмо заглибили у дугове које не можемо да вратимо. Нико вам не да ништа џабе осим мајке и понеког оца. Замислите колико нас воле они који су нас бомбардовали и који нам узимају територију па нам после тога још дају и зајмове. Кад те институције долазе овде то није из пријатељских разлога него су зајмодавци траже сигурност да им се уложен новац врати. Та сигурност је већа што је привреда јача. Кад дође рок плаћања они не питају како сте потрошили новац него има да вратите и то са каматом. Док нисте газда нико вас неће штедети, желеће да му будете слуга или најамни радник.

Да ли очекујете велика поскупљења до краја године?

-Поскупљења ће сигурно бити али питање је колико. Срећа у несрећи, тачније околност је да је мања тражња па неће бити ни претераног дизања цена неких производа. Све зависи од тржишта. Наравно, ако поскупи карта за биоскоп можете да не идете да гледате нови филм, али ако поскупи хлеб, можете мало смањити количину коју трошите али не можете избећи куповину тог артикла. Србији прети сиромаштво.

И. Марковић

Натраг