PRESS АРХИВА

Порески рај

Уобичајено је да се пореским рајем називају места где су дажбине ниске или их уопште нема а процедуре једноставне. У Србији, пак, ова синтагма поприма обрнути смисао и почиње да означава - рај за порезнике

На почетку (н)ове године најбоље је пословала - држава. У првом тромесечју, како је не без поноса изјавио министар финансија Млађан Динкић, у републички буџет се слило 88 милијарди динара. То је за 25 одсто више него у истом раздобљу прошле године. Успех Коштуницине владе, међутим, још је већи ако се упореди са резултатима бившег, Ђинђић-Живковићевог режима, који је за прва три месеца 2003. успео да скупи свега 43 милијарде. За само две године, дакле, Коштуница је државне приходе (више него) дуплирао. И у „девизном знаку“ посматрано, резултат је завидан. Прерачунато у евре, овогодишњи тромесечни приход износи око милијарду и 100 милиона, док је пре две године остварено нешто мање од 700 милиона евра. Дакле, у еврима мерено, приход је порастао за више од 50 одсто.

И укупна јавна потрошња - која, поред републичког, обухвата буџете општина и покрајине Војводине, као и социјалне (пензионе, здравствене...) фондове - значајно је порасла, мада не тако драстично као државна у ужем смислу речи: до краја марта је достигла је 154 милијарде динара. То је за око 30 милијарди (преко 20 одсто) више него у истом раздобљу 2004, односно за 50 милијарди (50 одсто) изнад прихода у првом кварталу 2003. године.

О државним приходима и расходима у овом броју пишемо опширно (видети стр. 16), овде ћемо само још напоменути да је повећање прихода довело до пада буџетског дефицита, па је он уместо планираних пет, односно 5,6 милијарди, колики је био лане, изнео, могло би се рећи скромних две и по милијарде динара. Сада се то истиче као један од најважнијих резултата Владе. Питање је, међутим, да ли је то баш тако добро. Уосталом, нема ни годину дана како је иста ова влада заговарала и тражила већи буџетски дефицит. И то није било без разлога и основа. Није ретко, наиме, да се јавни расходи, у извесној мери и одређено време, финансирају из других извора (читај позајмица), а не тако што ће се новац узимати од сопственог становништва, тј. привреде. То „међувреме“ се користи за преструктурирање економије, да се она постави на здраве темеље и оспособи да може да издржава тешку и гломазну (која у том међувремену такође мора да се реформише) „надградњу“, што би рекао онај (неправедно сасвим) заборављени Маркс. А чињеница да становништво и привреда имају више новца помаже да, неизбежно болна, транзиција протекне са што мање жртава.

Иначе, може да се деси оно што се Србији дешава сада: док држава плива у новцу, привреда се гуши у беспарици. Према анкети, наиме, Института за истраживање тржишта, на почетку ове године осетно је повећана неликвидност предузећа. Што је још горе, на питање како ће се с тим проблемом носити, тј. шта ће радити, највећи број предузећа каже да ће престати да измирује своје обавезе према пословним партнерима. Средство коме су до сада најчешће прибегавали, задуживање код банака, убудуће неће моћи да користе, јер су кредити скупи, поручују привредници. Из тога недвосмислено проистиче да ће у беспарицу западати и фирме које тренутно добро стоје, неликвидност ће се ширити. Даљи пораст неликвидности без сумње ће се негативно одразити на производњу. И тако даље.

Питање „куда с нашим новцима“, тј. шта са буџетским вишком, први је начео гувернер Народне банке, Радован Јелашић. Његов одговор био је да се тај новац „врати“ привреди кроз ниже порезе и доприносе. Начелно сасвим прихватљив, овај предлог је, нажалост, више окренут будућности, јер не решава питање шта са средствима која су већ одузета привреди и стављена у државну касу. Саша Ђоговић из ИЗИТ-а изнео је сасвим конкретан предлог: да се тај вишак искористи за плаћање пореза и доприноса предузећа која су ушла у реструктурирање и да им се тако олакша тај процес. Трећи су, пак, истицали да би било какво и у било ком виду трошење тих пара имало инфлаторни ефекат и предлагали примену девизе „беле паре за црне дане“. Министар финансија се, за сада, определио за трећу варијанту: паре је склонио у трезор, где ће, како је сам рекао, бити „чуване за теже дане, када доспевају веће отплате спољног дуга“. То има резона, са инфлацијом се не треба играти, мада би државне инвестиције више биле кап која је прелила чашу, него што би могле да представљају основни узрок инфлаторног убрзања. Узгред, ако је то већ тако, поставља се питање зашто се онда држава уопште меша у инвестиције, тј. ако то већ ради, а ради, зар не би било боље да се одлучи за један велики инфраструктурни пројекат, какав држави и доликује, уместо што се упетљава у све и свашта (станови за младе брачне парове, жичаре за скијаше и сл.) више маркетиншко-популистичког, него економског значаја.

Уобичајено је да се пореским рајем називају места где су дажбине ниске или их уопште нема, а процедуре једноставне. У Србији, пак, ова синтагма поприма обрнути смисао и почиње да означава - рај за порезнике.

Натраг