PRESS АРХИВА

КАКО СМО ЖИВЕЛИ У 2004. И ШТА НАС ЧЕКА У 2005.

Виртуелно и на рате

Животни стандард просечног домаћинства, и поред позитивног помака у прошлих неколико година, још није добио прелазну оцену

Пошто су се двоумили више од два месеца, Марковићи су недавно ипак узели кредит од једне стране банке. Две хиљаде евра, испоставило се, и није нека пара, па су купили нов телевизор (стари је већ био загазио у трећу деценију), окречили стан и поправили аутомобил. Друга половина новца се једноставно истопила – деци гардероба, жени торба, а остатак на отплату неких старих дугова. И, остало је само да у наредне три године отплаћују кредит, па ће тих осамдесетак евра за рату, кажу, вероватно болети више него што их је нервирао стари „грундиг”.

Прича звучи познато, јер малобројни су незадужени, а колико је кредит омиљен међу грађанима Србије показује и један виц који је недавно жиранта, уз Караџића и Младића, сврстао међу три најтраженија човека на овим просторима. Шалу на страну, животни стандард просечног домаћинства и поред позитивног помака у последњих неколико година још није добио прелазну оцену. Наиме, просечном нето зарадом подмирује се минимум егзистенције, али још не и трошкови стандардне потрошачке корпе.

– Према последњим подацима за просечну потрошачку корпу потребно је издвојити 1,3 плате или две пензије. Просечна зарада је у октобру износила 14.639 динара, а у поређењу са истим периодом прошле године она је номинално повећана 17,8 и реално 7,4 одсто. Сликовито речено, највеће плате има Београд, док је на дну лествице Јабланички округ са симболичних 8.574 динара, каже Саша Ђоговић, сарадник Института за тржишна истраживања.

Швајцарци и пензије

Када је реч о општинама, „најимућнији” је Врачар, са просечном зарадом од 24.631, као и Беочин са три хиљаде мање. Ипак, запрепашћује податак да је просечна плата у Димитровграду у октобру износила 3.531 или у Лебану 3.866 динара.

Па како смо живели и шта нас чека у Новој години? То је виртуелни живот, а грађани задужени и очајни. И ако је судити по мерама које су већ спроведене и које тек треба да дођу на ред, остаје нам само да чекамо и преживљавамо.

– Да је животни стандард на изузетно ниском нивоу показују подаци и о просечним пензијама. Оне, на жалост, не покривају ни минимум егзистенције. То је скромних 9.537 динара, колико су наши најстарији суграђани у просеку добили у октобру, додаје наш саговорник.

Управо су пензионери у незавидном положају у односу на запослене, а да иронија буде већа раст пензија у односу на плате, између осталог, много заостаје захваљујући једном швајцарском методу по коме се оне у последњих неколико година обрачунавају. То је, сазнајемо, начин усклађивања пензија квартално као збира половине раста или пада трошкова живота и просечних зарада.

Да се вратимо на тренутак у сурову стварност. Како плата није довољна за живот, а Србија је ту где јесте, грађани су и ове године били принуђени да некако премосте разлику између „корпе” и плате. Осим сиве економије у којој су највише тражили излаз, помагале су и „дознаке” из иностранства (ко је имао ту срећу), а прибегавало се и продаји вредних ствари и набавци намирница са села – ко има одакле.

Лоше вести

Када је један Канађанин, који је недавно боравио у Србији, чуо ове податке човек није могао да верује. – Па ви сте онда много сналажљиви. А што се тиче кредита, па то није лоше, цео западни свет, па и ја, као професор универзитета у Гвелфу, живим тако – на кредит, додао је.

Да, али у стабилној и имућној држави.

– Широка палета потрошачких кредита, чекови и почек стварали су код нас привид да је куповна моћ већа од стварне. Пооштравање услова за одобравање кредита и постепено укидање чекова и одложеног плаћања разобличиће то стање и суочиће нас са реалном куповном моћи у односу на зараде. Народна банка Србије морала је предузети ове кораке како би спречила веће инфлаторне ударе, каже Саша Ђоговић.

Ипак, чини се да је ова антиинфлациона мера највише болела. Да ли због тренутка у коме је саопштена (на прагу Нове године) или чињенице да су грађани махом толико задужени, и чековима и дозвољеним минусима, да је то изазвало само једно панично питање – како вратити дугове. Они упућени замерају што ова одлука није саопштена на можда мало суптилнији начин и уз припрему грађана на још једну лошу вест, али извесне су две ствари – на Народној банци Србије није да повећава стандард, а дугорочно гледано овакве мере се могу само свима исплатити.

Према речима Ђоговића, једини начин за осетније повећање стандарда, гледано из угла ниске сопствене и акумулације домаће привреде јесу стране, пре свега грин филд, инвестиције. Креатори економске политике, објашњава, морају створити стабилну правну структуру у земљи и тиме побољшати пословну климу за стране улагаче. У супротном куповна моћ ће и у следећој години „пузити”, односно рашће потпуно неосетно.

Како ћемо живети у следећој години, а и касније, зависиће не само од креатора економске политике, него и политичке климе и уопште услова за живљу инвестициону активност. Како саветују у ИЗИТ-у треба водити рачуна и о томе да нас не захвати синдром задужене Хрватске. Стране банке махом брину о профиту, а не и овдашњој привреди, па би, с обзиром на тренутно стање код нас, то по Србију било погубно. У Хрватској је више од 80 одсто банковног капитала у страним рукама, а у Словенији само двадесетак процената. Нису ли Хрвати можда због тога недавно били у ударним вестима чак и на страним телевизијским станицама, јер су тренутно најзадуженија нација на овим просторима, са отприлике три кредита по становнику.

Јелица Антељ

Натраг