PRESS АРХИВА

Докле се одмакло са технолошким и тржишним реструктурирањем домаће индустрије

Закашњења увећавају трошкове

Реформе су застале, као и структурне промене у домаћој привреди, па је потребно сачинити стратегију даљег развоја и транзиције и имати довољно политичке храбрости и одговорности да се она и у пракси спроводи, поручили су економисти са свог управо завршеног традиционалног саветовања. Оваква се оцена сасвим уклапа и у најновије налазе Института за тржишна истраживања према којима се у већини индустријских предузећа реструктурирање налази тек у почетној фази или је негде на средини. Тим поводом наш саговорник из ИЗИТ- а Саша Ђоговић објашњава да се такав снимак добија било да се посматра технолошко или тржишно реструктурирање пошто је скоро 99 одсто, односно 95 одсто анкетираних произвођача оценило да су ове промене у некој првој фази или се налазе на пола пута.

ГУБИ СЕ ДРАГОЦЕНО ВРЕМЕ

То и не чуди кад се има у виду да овакве промене захтевају значајна финансијска средства која домаћа предузећа немају јер стално кубуре са новцем, а на зајмове се тешко одлучују јер су скупи и са неповољним роковима. С друге стране, због политичке нестабилности у земљу не улази ни довољно сталних директних инвестиција, што све скупа одмаже овим иначе неминовним променама. Тако рецимо технолошко реструктурирање подразумева и нову опрему, нови know how, као и нову организацију рада зашта треба имати и поприлично пара. Исти је проблем и код тржишног реструктурирања, јер ваља доћи до нових производних програма, нове маркетинг стратегије изласка на нова тржишта па све до промена у понашањима, и унутар сопствене фирме и у односима са партнерима. Ова су два процеса и међусобно тесно повезана, па их најчешће упоредо ваља гурати.

Мада су финансијски разлози оно што се најчешће наводи као алиби за овако скроман скор досадашњег реструктурирања у индустрији Ђоговић скреће пажњу да има и случајева кад они нису били основна препрека већ постојећи менаџмент, па чак и власници предузећа која су приватизована јер једноставно нису дорасли задацима који их очекују. Реч је о менаџерима који стално нешто ишчекују да се промени ово или оно, и ако може држава им прискочи у помоћ уместо да сами проналазе решења и потом их својски спроводе. Нису ретке ни приватизоване фирме чији се власници и менаџмент не сналазе и све недаће стављају на душу наслеђеним проблемима за које тврде да их нису знали. Тако се губи драгоцено време, па се излаз чето види у неким парцијалним решењима. Следи се логика неког сопственог ранијег искуства без одговарајуће екипе стручњака за одређене области. Таква решења, чак и ако дају неки резултат на кратак рок, не воде изласку из тешкоћа. Јер, гледано на дужи рок, ти резултати ће бити поништени и опет ће се фирма наћи у проблемима.

Зато наш саговорник и каже да се увек мора полазити од тога да ни приватизација није сама себи циљ већ је то начин да се дође до веће ефикасности, па тиме и конкурентности домаће привреде. Исто тако, нико неће изаћи на зелену грану са менаџерима који пасивно посматрају шта се догађа и са закашњењем се питају шта се то десило, већ са онима који иду у сусрет или испред догађаја у окружењу. Свако чекање изискују додатне трошкове и предузеће сваким даном губи свој део тржишта насупрот конкуренцији, поготову оној иностраној, која је сваким даном све веће и доста је агресивна. Један део њих долази и са данпиншким ценама на наше тржиште, а то могу да издрже јер на другим тржиштима имају своје фирме које остварују профит којим се та разлика у цени може покрити. О томе држава мора да води рачуна применом одговарајућих антидампишких мера.

- До краја године не треба ни очекивати неке иоле значајније помаке у реструктурирању. Нисам видео чак ни предлоге за то, нити се спомиње стратегија привредног развоја која би се морала донети. Подразумева се, наравно, и стварање стабилног и стимулативног пословног амбијента, без чега нема ни већег прилива страних директних инвестиција, а ни неког значајнијег оживљавања привредне активности - истиче Ђоговић. Јер стопа раста од 2 одсто, која се очекује у овој години, или нешто већа, чему може кумовати и измењена статистичка методологија, није оно што нам је потребно, има ли се у виду веома ниска лањска основица. Потребно је створити услове за брже промене у структури домаће привреде како би, дугорочно гледано, била кадра да остварује и знатно веће стопе сопственог раста.

Своју оцену да ће све то, по свему судећи ићи доста успорено Ђоговић ставља и у контекст одговора привредника о могућим изворима финансирања сопственог реструктурирања, добијене анкетом која се већ уобичајено спроводи на једном репрезентативном узорку предузећа из свих грана индустрије. Пада у очи да анкетирана да анкетирана предузећа процењују да би највећи део средстава за сопствено реструктурирање, чак и 31 одсто од укупно потребних, морали да намакну из сопствене акумулације. Пошто је та акумулација заиста мршава то не улива много наде да ће се започети процеси у овој години бар привести завршној фази. Из Фонда за развој Србије очекује се 28 одсто финансијске подршке, док се уз помоћ кредита пословних банака рачуна са 21 одсто потребних средстава. Следе средства по основу улагања домаћих партнера, чиме би се прикупило 9 одсто потребног новца, а потом и улагања иностраних пословних партнера која би могла донети тек нешто мање средстава - око 8 одсто. Већ и сам податак да се подршка реструктурирању уз помоћ донација процењује на свега 3 одсто, показује да су привредници доста реални у својим очекивањима, јер ће такве помоћи бити све мање и мање.

СТРАТЕГИЈА РАЗВОЈА

А кад је већ тако Ђоговић оцењује да ће се у наредним месецима већ започето реструктурирање највероватније свести на крпљење одређених рупа, отклањање уских грла и евентуално на рационализацију производних трошкова. Нама је потребно стратешко реструктурирање које ће окренути пословање ка оним профитабилним пословним програмима који имају прођу на светском тржишту. Што се пре уђе у такве процесе трошкови реструктурирања биће мањи, а пословни заокрет предузећа бржи.

Све су то реформски послови који се не могу избећи ако се заиста жели изаћи на неку зелену грану. Остаје да се види шта ће се даље дешавати а сада, доста тога, не улива спокојство. Политичка нестабилност је велика, а тиме и ризици, што одвраћа и оне који би ушли у земљу са тзв. греен фиелд улагањима. Зато је и битно да се јасно предочи којим ће се темпом одвијати реформе, каже Саша Ђоговић, наглашавајући да би већ спомињана национална стратегија привредног развоја и неке од садашњих дилема. Ту би се назначило шта је то чему се тежи и шта се све и којим редоследом мора урадити да би се дотле стигло. Ту би се, такође, морало јасно рећи и шта је то што треба форсирати кад је реч о производњи, а шта постепено гасити. Део тог документа морала би да буде и извозна стратегија, сматра Ђоговић.

Дефинисање циљева економског развоја, као и мера и поступака да се до тога дође, распршило би и садашње наде већ традиционалних губиташа да ће и даље моћи да се одржавају на стари начин уз помоћ државних субвенција. Јасно би се предочило да стара предузећа морају да се реструктурирају, приватизују и тржишно дисциплинују. То је неспорно тежак посао па се вероватно сада и не спомиње шта бива са педесетак великих друштвених предузећа која су у својеврсном карантину. Ови се проблеми не могу дуго држати под тепихом јер се без њиховог решавања не може учинити ни одлучујући корак у стварању умногоме другачије структуре домаће привреде. Упоредо са тим морао би се стварати повољан амбијент за улазак нових фирми које би могле да прихвате и део запослених који ће остати без посла у поступку реструктурирања оних великих друштвених фирми.

Полазећи од свега тога Саша Ђоговић каже да би Влада морала да заузме сасвим јасан став о даљем току транзиције и темпу комплетирања институционалних реформи и увођења свих међународних стандарда чиме се утире и пут ка европским интеграцијама. Кад се дође на тај колосек онда се може рећи да је земља ушла у сигурне воде па неће бити ни толико важан сам датум могућег прикључења Европској Унији.

Катарина Секулић

Натраг