PRESS АРХИВА

У Србији живот на одложено

Велика трговачка распродаја ове године почела је месец дана раније него што је уобичајено. У Београду скоро да нема продавнице на чијем излогу не пише: “Све у пола цене” или “Oдобравамо кредит”. Није реткост да се уз попуст заједно понуди и отплата на више месечних рата. Само у центру града, у ексклузивној продавници италијанске обуће, уз попуст од 50 одсто нуди се и отплата на три месечне рате. То је добра вест, кажу Београђани, јер у нашој земљи нема више од два одсто грађана који могу да себи приуште и храну и смештај и да им остане нешто џепарца. С њима се слажу и статистичари који су израчунали да 20 одсто грађана живи у сиромаштву, а да 58,4 одсто запослених кући донесе тек толико пара да купе намирнице из минималне потрошачке корпе. У армију купаца на одложено или кредит спадају управо они чија је зарада равна републичком просеку, тако да статистичари рачунају да се половина Србије издржава на одложено плаћање.

Није реткост да управо у комшилуку остављамо наше незарађене паре, односно да се захваљујући локалној малој продавници одржавамо у животу, тврде анкетирани Београђани. Реч је о популарној трговини на црту.

У последње време, број таквих продавница је мањи - што због закона, што због све учесталије праксе, произашле из општег сиромаштва, да комшије често забораве да врате дуг. Трговци су, зато, смислили нови метод. Црта је остала, али се мора оставити чек као депозит. Тако купац се обавезује на куповину у истој продавници док не потроши вредност чека, а продавац сигурност да ће робу неко купити, а ми платити. Није реткост да у локалним продавницама трговци дозвољавају и краткорочне кредите. Тако, ако се познајете са шефом продавнице можете добити отплату три месеца, али да рачун не прелази 10.000 динара.

На такозвану црту, како нам је посведочено у једној мањој продавници у центру Београда, робу пазаре сви. Међу купцима уз пензионере и раднике различитих занимања, има доста доктора, па чак и локалних политичара. Најчешће се купују прехрамбени производи. У корпи се нађу уз хлеб и сухомеснати производи, млеко, па чак и јаја. Потрошачи се задужују до следеће плате или пензије, које обично касне.

У продавници коју смо обишли дуг потрошача је 126.000 динара, а највећи појединачни дуг је 30.000 динара. Највише дугују, како каже трговац у тој радњи, они који пара имају највише. Редовне платише су пензионери и обичан свет који на тај начин задржавају могућност да и сутра купе на црту.

Све то је показатељ да се средња класа у Србији истопила. У земљи тек 12 одсто запослених има плату већу од републичког просека, а то је управо групација која се у развијеном свету означава као средњи сталеж. Да није чекова, кредита и одложеног плаћања, каже већина, питање је како би преживели.

Верица Стевовић, дугогодишња текстилна радница, са сетом се присећа срећнијих времена. Данас, каже, ради не за један рукав, већ за манжетну. Верица тврди, да није чекова да не би успела да исхрани породицу.

- Међутим, и ту је потребна уметност преживљавања. Плата је очајно мала. Добијам само два чека месечно. Чим их добијем, одмах их и употребим. Накупујем што више неопходних ствари и тако животарим из месеца у месец. Морам тако, имам мало дете и морам да му дам да једе. Упаднем у минус, па се онда ишчупам, па онда опет у минус и тако у круг, али и то ми значи - каже Верица Стевовић.

У ситуацији када 192.000 запослених у Србији свакодневно одлази на посао, а плате не прима месецима и када већина домаћинстава има примања од 6.000 до 12.000 динара, плаћање на одложено представља начин преживљавања за велики број породица. Када се од тих малих плата поплаћају рачуни за стан, струју и телефон, остане недовољно за храну, па су људи принуђени да животне намирнице купују на одложено, чиме практично унапред троше и оно што још нису зарадили.

- Чековима се оперише да би се преживело, међутим на тај начин заправо се више троши него што се зарађује. У свету се људи не понашају тако већ троше у границама својих примања. Међутим, због ситуације код нас овакав начин преживљавања постао је уобичајен већ годинама и у њему многи налазе спас. Стање је такво да неки морају ући и у минус, иако знају да због тога следе санкције, али у условима у којима ми живимо, многи су и на то принуђени, каже за “Блиц” др Владана Хамовић, руководилац одељења за макроекономска истраживања Института за истраживање тржишта.

Хамовићева додаје да су и трговинске фирме принуђене да праве уступке према купцима, како би уопште успеле да продају робу.

Oна међутим упозорава на чињеницу да и овако мале плате које имамо нажалост још нису резултат раста производње и расту више него што производња може да их покрије.

- Неки помаци набоље јесу забележени, али то је мање од онога што смо очекивали. Ваља рећи да смо ми тек у трећој години транзиције која је по правилу најтежа, а бољитак се обично осети тек у петој години тог прелаза - каже Владана Хамовић.

Миросинка Динкић, руководилац одељења за социјалну политику Г17 Института, за “Блиц” наводи да су се раније на одложено плаћање углавном куповале скупље ствари, а сада се овај начин плаћања користи за куповину хране.

Плаћање чековима у ствари је мач с две оштрице. Када једном уђете у тај круг, онда рате стално доспевају и с ваших прихода скида се део средстава. Тако имате утисак да је ваш стандард већи него што заправо јесте, јер заборављате да сте у ствари стално задужени. С друге стране, прекомерно плаћање чековима може бити и опасно, јер онај ко купује на одложено рачуна да ће и за месец-два, кад чекови стигну за наплату, имати ако не већа оно бар иста примања као и у тренутку када исписује чек. Међутим, тржишна привреда не гарантује увек иста примања, а да не говоримо о томе колико код нас плате касне или шта у ситуацији ако у међувремену добијемо отказ. Зато сматрам да се са чековима треба озбиљније и дисциплинованије понашати и потрошњу свести у оквире својих примања - упозорава Динкићева.

Куповином на одложено плаћање, упозоравају стручњаци, између осталог се повећава тражња, што доприноси одржавању високих цена појединих производа (уља, на пример) који су код нас скупљи него у окружењу и скупљи него што је то реално.

- На тај начин грађани и несвесно учествују у одржавању нереално високих цена и зато свако ко није принуђен да плаћа на овакав начин то не би требало ни да ради - сматра Миросинка Динкић уз опаску да ми заправо купујемо много више него што наша платежна моћ дозвољава.

Верица Стевовић каже да зна да поједина трговинска предузећа дају робу на одложено плаћање и до 60 дана и жали се да нема увек времена да тражи такве продавнице.

- Тамо где ја живим има само приватних радњи, па ту најчешће и купујем. Дете ми је мало и онда морам да журим кући и немам времена да тражим јефтиније продавнице и повољније услове плаћања.

Верица, као и већина грађана Србије, страхује пред могућношћу да једног дана неко укине одложено плаћање чековима. Верица каже да би то био крај за већину домаћинстава. Ипак, мало се смирила, каже када је чула добру вест да је Народна банка Србије смањила висину обавезних резерви комерцијалним банкама, којима сада остаје 2,5 милијарде динара које могу да искористе за кредитирање грађана и привреде.

Верица жели да поверује да ће Влада одржати реч и да неће бити инфлације.

- Aко бисмо се поново вратили у доба оне хиперинфлације из 1993. године, мислим да нико не би преживео. У сламарицама пара више нема. То треба да зна свака власт - каже Верица Стевовић.

Р. М. - Б. В.

Натраг