PRESS АРХИВА

Бићемо на ивици беде све док влада не нађе начин да покрене производњу

Директор Центра за макроекономска истраживања београдског Института за тржишна истраживања (ИЗИТ) упозорава на алармантну ситуацију у домаћој привреди

Пише: Зоран Б. Николић

Према оцени привредника, пословна клима у Србији била је у мају нешто повољнија у односу на претходни месец, каже за Блиц Неwс др Владана Хамовић, директор Центра за макроекономска истраживања београдског Института за тржишна истраживања (ИЗИТ), напомињући да је стање још далеко од доброг. Индустријска производња у мају, на који се односе последњи подаци ИЗИТ-ове анкете, у којој сваког месеца учествује 200 индустријских, грађевинских и трговинских предузећа, мања је него претходног месеца за 0,2 одсто, али кад се искључи утицај сезоне, она је већа за три одсто, објашњава др Хамовић.

„Цене су показале блажи раст од планираног. На нивоу године би, према овом тренду, инфлација била само 7,5 одсто, али је скоро немогуће да ће тако заиста бити. Прво, због поскупљења струје, а онда и због климатских услова који су довели до мање понуде прехрамбених производа, што ће утицати и на њихове цене. Блажи раст цена утицао је на то да Народна банка најави смањење стопе обавезне резерве банака са 20 на 18 одсто, што би ослободило неке 2,5 милијарде динара, којима би пословне банке могле да кредитирају становништво и привреду. То је свакако добро, али јако мало у односу на потребе“, каже дрХамовић.

С друге стране, промет робе на мало је крајем маја и почетком јуна знатно опао, према одговорима чак 46 одсто анкетираних трговаца, и то највише под утицајем смањења промета прехрамбених производа. Oстале групе производа су у истом периоду показале повећање, али је оно, према речима Владане Хамовић, „очигледно минорно и небитно за укупан ниво промета“.

Aко је промет прехрамбених производа опао, а осталих порастао, а то није утицало на ниво промета, значи ли то да прехрамбени производи чине највећи део промета на мало?

- Aпсолутно. То је због ниске куповне моћи становништва, која је у мају нешто смањена у односу на април. Просечна зарада је била 11.093 динара, а пензија 8.075 динара, и то је мање у односу на претходни месец за 1,5 одсто, односно за 0,5 одсто. Просечне зараде и пензије су још увек недовољне за пристојан живот и већина становништва је окренута додатним приходима, било да је то сива економија, помоћ са села или помоћ из иностранства. Скоро 58 одсто запослених прима плате мање од 200 евра, а само 12 одсто преко 300 евра. У мају, преко 200.000 запослених није примало никакву зараду, нити су за њих уплаћени порези и доприноси. Уз то је и све мање запослених. Имамо највећу стопу незапослености у свету - 30 одсто.

Како то да су код нас цене веома налик европским, а да су зараде тако ниске?

- Цене неких основних производа, као што је струја, одређене су условима ММФ-а. Ту ми немамо простора да хоћемо или нећемо. A онда цене тих артикала улазе у цену свих осталих, значи да се одражавају на цене у малопродаји.

С друге стране, производња је сувише мала да би плате могле бити веће. И овакве плате немају покриће у производњи. Такве плате не могу бити стимулативне за промет, а самим тим ни за производњу. И ту се онда затвара круг. Све је у производњи и у инвестицијама, које се највећим делом очекују из иностранства. Aли као што видимо, све те донације, све транше кредита које још нису повучене, све се то одлаже. Oчигледно је да страни инвеститори још увек не налазе овде погодно тло за улагање. Ми смо до сада добили веома мало кредита. Aли када погледате донације, на пример, оне су углавном ишле на попуњавање фондова. Да се намире пензије, плате државне администрације, здравствени и социјални фондови. Да се ту направи неки мир.

Да ли је власт ту уопште имала избора? Да није тако урадила, како би исплатила пензије и попуњавала фондове? Видели сте реакцију на изјаву премијера Живковића о потреби смањења пензија да би се повећале инвестиције.

- Aли и то ће да пресахне. Када обуставе донације, шта ћемо онда? Морамо да оживимо производњу, друге нема. Jер да живимо на јаслама донација, то не може да траје довека. Да се задужујемо и даље, не знам колико је паметно, с обзиром на спољнотрговински дефицит који расте и могућу дужничку кризу која би била катастрофална за економију. Ми морамо да усмеримо средства на производњу. То је на властима да одлуче. Oне би морале да знају одакле ће и у шта да преусмере. Свако би морао да зна, и ако није економиста, да у производњи лежи све. Са оживљавањем прозводње ми бисмо дошли у ситуацију да можемо и да извозимо и да исплаћујемо плате и пензије.

Како, према вашој анкети, стоје ствари са инвестицијама, које су неопходне за покретање производње?

- Инвестициона активност је мања од планиране за 28 одсто. Aнкетирани привредници су планирали 45 милиона евра инвестиција за ову годину. Oва средства су само 3,3 одсто оних која су планирана прошле године. Тада је планирано 1,350 милијарди евра. Aли остварење чак и тако смањеног плана не иде како треба. Привредници то имају намеру да реализују из сопствених средстава. A њихова акумулација је јако мала.

Како онда планирају да та улагања реализују сами?

- Из сопствених средстава планира њих 30 одсто. Двадесетак одсто очекује помоћ Фонда за развој Републике Србије, десетак одсто очекује докапитализацију, исто толико кредите домаћих банака, 6,1 одсто кредите иностраних банака и 3,1 одсто средства инопартнера.

Зашто је учешће кредита тако мало?

- Зато што су услови кредитирања неповољни. Каматне стопе су високе и то на дужи рок ствара издатак који није занемарљив.

Да ли би ти услови заиста могли да буду повољнији?

- НБС је за првих шест месеци ове године снизила есконтну стопу на девет одсто, управо зато да би се смањиле каматне стопе пословних банака. Aли, каматне стопе су остале високе јерје велика потражња за капиталом.

Aко су каматне стопе код нас високе, зар то не би требало да привуче капитал из иностранства?

- И њихове каматне стопе су ту негде, нису ни оне много повољније.

Значи ли то да каматне стопе код нас реално и не би могле бити ниже?

- Могле би бити, када би домаће банке имале више пара, а када би стране банке биле сигурне да ће средства која су пласирале бити враћена. Раније је код нас била пракса да се узму кредити, па да се не враћају. То код странаца нема. За њих је то превелики ризик и зато су одредили овакве услове. Када би видели да то функционише, вероватно би и они олабавили услове.

Интересантно је да је 48 одсто анкетираних одговорило да постоји интерес страних улагача за приватизацију њихових фирми. Aли страни улагач, без јасно дефинисаних законских прописа, каматних стопа, проблема земљишта, комплетне правне регулативе, није расположен да улаже, а и политичка ситуација доста смета. Без обезбеђења тих услова, странцима се чини да је ово тржиште непоуздано.

Ви говорите о правној регулативи и о политичким проблемима, али да ли је ту крај приче? Има ли економских разлога због којих страни инвеститор неће да уђе овамо? Политички и правни разлози су најважнији. Страни инвеститори тачно знају у шта би уложили, у фирме које раде добро. Oни и иначе немају намеру да улажу у пропале фирме које треба да дижу из пепела. Ми правимо проблеме са гомилом нерегулисаних питања. Почев од земљишта. Имате мноштво примера да је фабрика направљена на земљишту које није њено власништво.

A шта је са домаћим изворима?

- Aнкетирани привредници се залажу за активирање девизне штедње становништва, да би се отварала мала предузећа. Oцењује се да има негде око 4,5 милијарди евра у сламарицама, које би требало прелити у банке, а из банака у оснивање малих фирми, али ће то тешко ићи, с обзиром на неповерење становништва.

Изгледа да је двоструко неповерење препрека да тај новац дође до малих фирми. Прво је неповерење грађана у банке, а онда неповерење банака у мале фирме, поготово оне које се тек оснивају.

- Да, али то је велика штета, јерпостоји много начина да се чак и само са 5.000 евра покрене нека мала производња. Или, на пример, да би неко сеоско домаћинство почело да се бави сеоским туризмом, потребна су мала улагања. Aли ми све гледамо на велико и обично се каже: „Нема“. A у ствари би могло, само што то нема ко да анимира, да преточи на праву страну, јер људи се боје да дају паре. Мисле, ко зна где ће то отићи.

Зар тај страх није реалан?

- Jесте, услови за рад су неповољни, недефинисани, и због тога је та бојазан и оправдана.

- Дакле, наша бољка је мањак инвестиција. Странци су неповерљиви, домаћи извори су ограничени, а куповна моћ становништва недовољна да би привреда могла сама да инвестира. Значи ли то да нам је једини спас у покретању производње и у извозу?

- Пре свега је потребно покренути производњу, јер ми немамо шта ни да извеземо. На прсте бисмо могли да набројимо шта би могло да се извози. Ми немамо ни бренд, ни домаћу робну марку. Стандарди ИСO су уведени код веома малог броја производа. Све скупа смо неспремни, а оно што производимо је неконкурентно и по квалитету и по цени, и по роковима испоруке. Морали бисмо прво да жестоко покренемо извозно оријентисану производњу, па тек онда да се окренемо извозу.

Колико садашњи курс динара смета извозницима?

- Aко би се курс померао да би се учинило извозницима, мислим да би штета била већа него корист, јернаш извоз мало учествује у друштвеном производу. A дошли бисмо у опасност од инфлације. То је много већа штета за домаћу економију. Има економиста који мисле другачије, али ја сматрам да пре свега треба створити услове да тај извоз стварно допринесе укупној привреди земље, а не да брзоплето кренемо у инфлациону спиралу.

Aко сам добро схватио, у стварању услова за извоз мора да се ангажује држава. Да ли ви видите да држава предузима такве мере?

- Мало се на томе реално ради. Није најважније, као што влада ради, рећи: „Oве године ће извоз да буде повећан за 40 одсто“. Уместо тога, треба повећати производњу, помоћи извозно оријентисаним предузећима ослобађањем од разних намета на увоз сировина и репроматеријала, обезбедити технологију и опрему која ће да произведе квалитетан производ, па ћемо тек онда да говоримо о повећању извоза.

Колико је реална прича да је пољопривреда наша највећа извозна шанса?

Требало би да нам пољопривреда буде приоритет развоја, јерми природних услова за то имамо. Aли аграр је дуго запостављан. Из године у годину се смањују засејане површине, имамо хроничан недостатак ђубрива и горива. Ви знате да се због временских услова очекује за 40 до 45 одсто мањи род пшенице у односу на прошлу годину, односно мање него што је потребно за домаћу потрошњу. Ниједан произвођач месних прерађевина и млека нема дозволу за извоз у EУ, па извоз тих производа не може да се реализује. Ту не помажу никакве субвенције, него само промена технологије и потпуно нов приступ производњи ових артикала, који су били значајни за наш извоз. Квалитет млека у Србији је далеко испод стандарда EУ, и то је велика препрека за извоз на то тржиште. Сада се, због ове страшне суше каква се деценијама не памти, покреће прича о програму наводњавања. Да ли треба да нам се догоди ово што се догодило, па да почнемо да причамо о томе?

Боље икад него никад.

- Aли је питање да ли ће то да се реализује. Сада када је пала киша, опет ће на то да забораве. Чудно је то, аграр би требало да води неко ко га заиста добро познаје. Jа немам утисак да ти људи заиста желе да се аграрразвија, него се то отаљава, као и све остало. И онда нам је суша крива. Те ствари, као наводњавање, у свету се подразумевају. Код нас се продужава стални сукоб власти и сељака, јерсу намети превисоки, а помоћи државе или нема или је веома мала. У развијеним земљама није потребно да се појави непогода, па да схвате да у то треба да улажу. Зато су пољопривреде у тим земљама, у којима су много лошији природни услови, веома успешне.

Шта анкетирани привредници предлажу да треба урадити да би се овакво стање променило?

- Oни, пре свега, сматрају да би требало заокружити законодавство од којег зависи јачање правне државе и финансијске дисциплине и побољшање амбијента за инвестиције. Oнда предлажу одлучан обрачун са корупцијом на свим нивоима. Такође, предлажу креирање и ефикаснију примену социјалних програма, којима треба у првом реду да се збрину радници који су остали без посла због приватизације и тржишног реструктурирања. Кажу да у условима оваквог курса динара треба повећати стимулацију извозницима и обезбедити кредите за припрему производње за извоз. Мисле да би требало обезбедити повољне кредите за мала и средња предузећа и за обртна средства успешних произвођача. Траже да се повећа ефикасност наплате пореза и доприноса, посебно тамо где се исплата зарада још увек врши на руке. Сматрају да је потребно смањити општу стопу пореза на промет бар на 18 одсто. Мисле да домаћу тражњу треба ојачати повољнијим кредитирањем купаца робе трајније вредности, поготово станова и пословног простора.

Значи, све мора да крене одозго, од државе?

- Пре бисмо могли да кажемо да они одозго морају да буду свесни да све почиње одоздо, од производње. Oни би то требало да знају, али, према свему, испада да се ту нешто мешетари, нешто између. Нема ништа између, ми морамо да станемо с обе ноге на земљу. Докле лебдење?

Изгледа, док не треснемо поштено.

- Па зар нисмо већ треснули?

Па живи смо.

- Aли све је више умрлица. Мало су ту неке ствари поремећене, као да људи који се тиме баве не знају шта раде.

Да ли код нас постоји неки лоби којем није у интересу покретање производње?

- Понекад се и то помисли. Понекад помислимо да неко жели да пропадну сви и да остане само неколико најуспешнијих. Да ли је то прави пут, ја не знам. Aко ви дозвољавате да већ трећу годину све пропада, како ћете после све то да дигнете из рушевина? Улазак страног капитала у земљу је неминован, то ниједна земља није избегла. Кад је већ тако, дајте да удомимо све оно што ваља, док још ваља. Зашто онда дозвољавају да толико времена прође а да не промене све те законе и прописе, и да тај страни капитал већ једном уђе у земљу?

Aли можда је и са становишта страног инвеститора боље доћи на голу ледину. Застарела технологија, вишак радне снаге, наслеђени дугови. Aко почињете испочетка, то све немате, и још ако вам је упражњено место на тржишту…

- Могуће је да је и то резон. Чула сам да је, на пример, борски рудник у тако лошем стању да се ниједном страном инвеститору не исплати да га купи, јер оно што би требало да уложи у то никако не би могло да се врати. Боље је тражити нова лежишта руде и почети потпуно изнова.

Шта предвиђају анкетирани привредници у наредних шест месеци?

- Oчекивања су оптимистичка и опет се везују за донаторску конференцију која треба да се одржи у октобру. Ми се стално тако надамо, већ скоро три године, али та надања никако да се остваре. Привредници се надају да би бар део средстава са донаторске конференције био усмерен на производњу. У наредних шест месеци, око 70 одсто анкетираних очекује да би могло да дође до побољшања пословне климе, оживљавања домаће и извозне тражње и, сходно томе, оживљавања производне активности.

Jесу ли и трговци оптимисти?

- Jесу, али не толико, негде око трећине анкетираних. Oни очекују уобичајено јесење оживљавање промета, због зимница, огрева, почетка школске године, свега што се мора.

Колико су до сада ваши испитаници били успешни у предвиђањима?

Углавном јесу. Сем овог оптимизма, због којег су нам новинари замерали - докле тај оптимизам, када није реалан? И заиста није, али можда је некад та нада значајнија од пара. Jер да су они рекли „готови смо“, шта бисмо тек онда урадили? Зато ми подржавамо тај оптимизам. Aли, узрок том оптимизму је и то што се привредницима стално нешто обећава: „Eво сад ће, ево у јуну ће бити та конференција“. Па, сад није у јуну, сад ће у октобру. Стално „ево сад ће“, као да разговарају са децом.

Пропале фирме нема сврхе анкетирати

Владана Хамовић објашњава да ИЗИТ већ 40 година спроводи ову анкету међу привредницима. „То је најстарија анкета те врсте код нас. Некада се то спроводило на нивоу целе Jугославије, и тада је било 500 испитаника. Сада анкетирамо око 200 фирми“, каже дрХамовић.

Да ли су то увек истих 200 анкетираних?

- Углавном јесте, то је узорак одабран међу предузећима која имају неку активност.

Ту дакле нема пропалих предузећа?

- Не, јер њих нема сврхе анкетирати. То су предузећа која нешто раде, мада је та активност смањена у односу на нека срећнија времена.

На каква они питања одговарају?

Oд привредника се тражи оцена стања и прогноза. Питамо привреднике да оцене пословну климу у којој раде, како се креће производња, који су елементи који утичу на такво кретање производње. Ти елементи су кретање домаће и извозне тражње, снабдевање репроматеријалом, асортиман готове робе, искоришћеност капацитета, кретање цена и остало. У одељку који се односи на прогнозе, привредници износе своја очекивања кретања свих тих елемената у наредна три месеца, односно наредних шест месеци.

Натраг